„Омиле ми, Стано, твоја лепотиња,
Твоја лепотиња, твоја убавиња."
„Ако сам ти, лудо, толко омилела,
Ти ми дођи, лудо, баш у пола ноћа.
Немој да поведеш неверну дружину, 5
Немој да поведеш коња аџамију,
Немој да припашеш сабљу димискију,
Немој да притуриш сокола на руку.“
Тој не чуло лудо од големи радос,
И повело неверну дружину, 10
И повело коња аџамију,
Припасало сабљу димискију,
Притурило сокола на руку.
Коњ завришта — дворови зазв’неше,
Сабља сину — двори огрејаше, 15
Сокол прну — прозори тропнаше
Т'г искочи тај Станина мајка:
„Бегај тамо, море лудо младо,
Овде нема срне и кошуте,
Овде нема зајци и лисице; 20
Овде има убаво девојче,
Али неће нана да га дава.“
