Омар
Милораду Ј. Митровићу
Засипље снијег, хладни покров стере;
Јауче вјетар и урла и вије,
Повија дрвље, шестари и бије,
И кроз ноћ мрачну кô сатана вере,
Па грдном руком, све јаче и јаче,
Кровове хвата па помамно трзне;
И гола земља премире и мрзне,
И негдје тамо, у дубини плаче.
И све је пусто, свак под кровом сније,
А Омар ока још склопио није.
Поноћ је давно, а он будан стоји,
Кô црни сужањ сред јазбине црне
Кô да му душа тешким болом трне.
Или се Омар хладне ноћи боји?
Не, он је кадар, као титан сињи,
Мраку и вјетру да на мегдан стане.
Ал' бол бескрајна једне нове ране
Срце му чупа и душу му кињи;
Кô спутан орô, усред црне јаве
Он мрачан ћути оборене главе.
Боли га, боли. Мутним оком блуди:
Пред њиме леже два споменка рана -
Двије му шћери, два свијетла дана,
Два срца жива из његових груди;
Обоје лудо, а до кости голе
Студена зима, све дубље и дубље,
Забада мразом, и срце голубље
Премире, дршће, јер га ране боле:
"О, ватре, ватре!" Ал' ни искре није, -
Отац их јадни загрљајем грије.
Грије их, љуби, а чело му тавно,
Као из гроба уздахне дубоко,
Ал' земља тврда, а небо високо...
И он се сјети што бјеше недавно:
Некада овдје, под шљеменом овим,
Гдје сада стоји пустош кô у гробу,
Алах је добри силазио робу
Свакога дана с благословом новим,
Давô му блага колико је хтио,
И он је рахат у свом срцу био.
Пред њим су зором огари и хрти
Гонили вепра на јек џефердара,
Рзао коњиц силна господара
Љући од ватре, вихора и смрти.
Па оно рухо на ведром јунаку?!
Одора царска није љепша била!
Жежено злато и пурпурна свила,
Па блиста, трепти, кô алем на зраку,
Те кад би Турчин преко друма минô,
Спрам јарком сунцу кô сунце би синô.
Био је силан, чувен и у части:
Безбројна стада и пашњаци травни,
Ограде, шуме и вртови равни,
Све је то било у његовој власти.
Педесет кмета пунили су хаком
Амбаре тврде Омара Рахмана,
А он, по вољи бога и корана,
Милостив бјеше и праведан сваком, -
Кметове своје он је браћом звао
И сваки од њих за њ би главу дао.
Ал' круна блâгâ, најљепша од свијех,
Била је жена што љубити знаде.
Алах јој добри златну душу даде,
Коју јој нигда не оскврни гријех;
И као лептир што се сунцу диже,
У тихом дому он је радост пио,
И нико није као Омар био
Небу и богу и џенету ближе!
Срце му бјеше кô оаза чиста,
Гдје булбул пјева и прољеће блиста.
Но шта је срећа до блудница права?
Дође ти, гледа, кô дјевојче смјерно,
И када мислиш да те љуби вјерно,
Сву милост своју она другом дава.
Тако и Омар без хаира оста
И, једног дана, оборене главе
Он видје пустош своје црне јаве.
Проплака, јекну. Он сиромах поста;
Нестаде кметâ и пољана равни',
Оста му само тај дом, тај гроб тавни.
Ал' све би благо прегорио много:
Бијела стада и пашњаке травне,
Ограде, њиве и вртове равне,
Ал' ово није прежалити могô:
Једнога дана, кад зора изађе
И булбул тица зајеца у лугу,
Он видје своју непреболну тугу -
Он мртво драго у постељи нађе,
А хладна уста кô да шапћу ти'о:
"Чувај ми дјецу, алах с тобом био!"
И он је чувô. И тај шапат тајни
Он и сад чује, ту, крај дјеце драге,
И види очи небесне и благе,
И пред њим трепти лик мили и сјајни,
Па јаче стисне на та прса бôна
Два срца своја, своје душе двије;
Ал' мрачном избом тужни вапај бије,
Кô тужна јека погребнијех звона:
"О, ватре, ватре!" Ал' ни дрвца није, -
Отац их јадни загрљајем грије.
Но, као вихор, он се нагло диже,
Рањену душу нова мисô прати, -
Он снажном руком за сјекиру хвати,
Па јурну тамо и на обор стиже.
Ту стара мурва, од стољетних дана,
Над трошним кровом шири се високо,
Дршће и стрепи, уздише дубоко,
А смрзле сузе падају са грана.
И дивском снагом он се попе на њу,
И тужна јека одјекну у пању.
У томе часу кô да пророк сами
Прекорним оком гледаше у мраку,
И учини се невољном јунаку
У бездан греха да га злодух мами.
И тешка рука клону му и паде,
Кô да је учас тајна сила зграби.
Заплака Омар као сужањ слаби
И душом својом све осјети јаде -
Бјеше му исто: да кô крвник стиже
И грешну руку на свог друга диже.
Сва прошлост блиска пред њиме се јави:
Овдје, на софи, испод ових грана,
У позно вече прољетнијех дана,
Кад препун росе трепти зумбул плави,
Кад славуј пјева и мирише игда,
Овдје је прве слатке снове снио,
Овдје је златном душом љубљен био,
И срећа није одлазила нигда, -
А далек мјесец, као сребро чисто,
Кроз ово грање спокојно је блистô.
Мурва је била свједок срца вјерних,
Заноса дугог и младости оне
Кад крв сва гори и кад душа тоне
У мору страсти и жеља безмјерних.
И све што негда, у ноћима сјајним,
Шаптаху овдје двије душе младе,
То и сад, ево, стара мурва знаде,
Па тихо прича разговором тајним;
И Омар слуша, па заципљен стао
Кô да је негдје близу булбул пао.
Засипље снијег, хладни покров стере;
Јауче вјетар и урла и вије,
Повија дрвље, шестари и бије,
И кроз ноћ мрачну кô сатана вере, -
Док једна слика, нијема и бôна,
Под мрзлим кровом високога грања,
О златном добу само сања, сања,
Ал' као одјек погребнијех звона -
"О, ватре, ватре!" тешки вапај стиже,
И Омар јекну и сјекиру диже.
Кроз јаук вјетра, дубоко у мраку,
Удар се тешки за ударом чуо;
Са старе мурве падало је ру'о,
Сребрно, хладно, на тјеме јунаку,
А, као мајка над породом благим,
Она високо, у небеске стране,
Кô црне руке дизала је гране
Са благословом над љубимцем драгим.
И крупни снијег падао је јаче,
Нити је чуо како Омар плаче.