[Оклади се Туре Осман-ага]
Оклади се Туре Осман-ага
с’с онога младог Радоњицу.
Прозборија Туре Осман-ага:
„Чујеш ли ме, млади Радоњицо,
што ја имам доброг коња вранца, 5
да га јанем слунце к’д огреје,
к’д огреје у мало Кратово,
вечер ће сам у Нови Пазари,
ће извадим од пашу тескеру.
Ће га јанем слунце к’д огреје, 10
к’д огреје у Нови Пазари,
и с’с слунце дома ће се врнем.
За д’н идем, за д’н ће се врнем!"
Али збори млади Радоњица:
„Чујеш ли ме, Туре Осман-аго, 15
што ја имам моје добро коње,
да га јанем слунце к’д огреје,
к’д огреје у мало Кратово,
па ће стигнем у Нови Пазари,
па ће стигнем летњи д’н до пладне, 20
ће извадим од пашу тескеру,
ће га шетам за половин саат,
и с’с слунце дома ће се врнем!"
Т’г прозбори Туре Осман-ага:
„Ако идеш у Нови Пазари, 25
ако идеш летњи д’н до пладне,
и с’с слунце дома да се врнеш,
што ћеш мене окладу да дадеш?“
Радоњица дава обећање:
„Ја ти давам моји рамни двори, 30
рамни двори с плоче поподани,
и у двори туј високу кулу,
и у кулу моју верну љубу,
верну љубу, моју белу Јану,
што гу нема у три кадил'ка.“ 35
На сабајле к’д је ос’мнало,
ос’мнало, слунце огрејало,
јана Раде ђоку пеливана,
пође право у Нови Пазари.
К’д је било слунце око пладне, 40
стигна Раде у Нови Пазари,
па извади од пашу тескеру,
шетна коња на половин саат,
па се фрљи на раме на коња,
и отидна за мало Кратово. 45
К’да беше на половин пута,
падна ђока од ноге на земњу.
Чим тој виде млади Радојица,
препадна се као никад до т’г.
Удари се с руку по колено, 50
пукнаше му колчази чешире,
па повика из тој бело грло:
„Чујеш ли ме, стар свети Николо,
куде да си, у помоћ ми дођи!
Пропаднаше моји рамни двори, 55
рамни двори с плочу поподани,
и у двори тај висока кула,
и у кулу моја верна љуба,
верна љуба, моја бела Јана,
што гу нема у три кадил’ка!“ 60
Сажали се стар свети Никола,
па он слегна са небо на земњу:
„Еј чујеш ли, млади Радоњицо,
ја ћу, море, слунце да задржим,
па ће т’га д’н да оголеми, 65
ти с’с слунце дома ће си стигнеш.
Немој више окладу да ваћаш,
оклада је голема превара.“
Па устана стар свети Никола,
зађе ђоку трипут наоколо, 70
удари га с троструку камџију,
стана ђока од земњу на ноге.
Уз'е коња млади Радоњица,
па се фрљи на његове раме.
Иде ђока преко рамно поље 75
како дзвезда преко ведро небо.
Кад је било слунце пред заотку,
Радоњица јоште не дооди.
Скочи Туре на чардак на кулу,
оно чека слунце да му зађе. 80
Т’г повика на туј белу Јану:
„Отвори ми, Јано, крсја веро,
нема ти га млади Радоњица,
ти ће биднеш агина кад’на,
ти ће шеташ као агиница 85
по овија моји рамни двори.“
Одговара т’нка бела Јана:
„Не отварам, Туре Осман-аго,
не отварам, слунце јоште греје.“
Снаједи се т’нка бела Јана, 90
па закука жално гласовито:
„Црни очи, што сте за гледање,
ви пуштајте стреле огњевите,
утепајте Туре Осман-агу,
да ме живу ага не погледа! 95
Беле руке, што сте за галење,
задавите Туре Осман-агу,
да ме ага живу не дот’кне!
Моји уста, што сте за љубљење,
издувајте љуту отрувачку, 100
па отрујте Туре Осман-агу,
да ме ага живу не целива!
Да останем добра верна љуба
на мојега младог Радоњицу!“
Неје млого време потрајало, 105
т’г наиде млади Радоњица,
ушета се у двори широки,
с ведро лице, с главу подигнуту.
К’д га виде Туре Осман-ага,
он се фрљи од кулу на земњу, 110
живо Туре на земњу не падна.
