Ожалошћена породица/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВИ ЧИН
◄   ПОЈАВА II ПОЈАВА III ПОЈАВА IV   ►

ПОЈАВА III

ПРЕЂАШЊИ, без ДАНИЦЕ

МИЋА (пошто је Даница отишла и он је испратио погледом): Одиста, лепушкаста девојчица, то се мора признати
СИМКА (Агатону): Што се ти, бога ти, матор, упушташ у разговор с њом?
АГАТОН: Хтео сам, знаш, онако да је испитам мало.
СИМКА: Шта имаш да је испитујеш? Ниси ти овде у срезу, него на парастосу. Шта имаш ту да испитујеш?
ВИДА: Па да видиш, Симка, право да ти кажем и треба испитати. Треба да знамо, јер ово је одиста срамота што доживесмо крај толиких нас, који смо род и фамилија, што кажу, па туђин да нас дочекује и да нас служи.
АГАТОН: Шта ћеш, прија-Видо, таква је последња воља покојникова и не можемо мимо његову вољу.
САРКА: А коме је он то, бајаги, казао своју последњу вољу?
ТАНАСИЈЕ: Па јесте, његова последња воља то је тестамент, а тестамент још није отворен.
АГАТОН: И неће бити отворен све док не прође четрдесет дана од смрти покојникове.
ПРОКА: Молим те, Агатоне, ја сам баш јуче прочитао закон, а питао сам и нашега кмета-правника и још неке адвокате, који долазе у општину, и сви ми они кажу да нигде у закону не пише да се тестамент отвара четрдесет дана после смрти завештачеве.
АГАТОН: А мислиш ти да ја нисам распитивао?
ТАНАСИЈЕ: Па оно, сви смо се распитивали.
АГАТОН: Сви, дабоме! Јер, брате, ко ће жив дочекати четрдесет дана. Бројим сваки дан на прсте, а ноћу све сањам неке цифре са пет нула.
ТРИФУН: Е, Агатоне, за тих пет нула ћеш да извиниш а што се тиче отварања тестамента, ја, право да вам кажем, и волим што ћемо почекати четрдесет дана.
АГАТОН: Па јест, ти волиш да густираш.
ТРИФУН: Па да густирам, дабоме!
ПРОКА: Остави, бога ти, Трифуна, нека густира; него реци ти нама, Агатоне, распитивао си се, велиш?
АГАТОН: Јесам!
ПРОКА: Па јеси ли шта сазнао?
АГАТОН: Копкало ме па сам отишао и код самог старатељског судије и питао га: можемо ли ми, као фамилија, захтевати да се тестамент отвори?
ТАНАСИЈЕ: Па шта вели?
АГАТОН: Вели: можете, али боље: стрпите се; покојникова је жеља била да будете стрпљиви.
САРКА: Лако је њему мртвом да буде стрпљив.
ПРОКА: Па јест, право каже прија Сарка; он може у гробу чекати и четрдесет година, али ми, брате, не можемо.
ТАНАСИЈЕ: Не можемо, дабоме! Ево ја, на пример, ја не могу да чекам. И да хоћу, не могу.
АГАТОН: Е, бога ми ћеш да причекаш, јер ту своју жељу да се тестамент отвори четрдесет дана после његове смрти покојник није само онако казао, него је то написмено изјавио, на записнику код суда.
САРКА: Да ми је само знати шта му је то требало?
СИМКА: Баш и ја се то питам.
АГАТОН: Е, шта му је требало? Знао је он добро шта му је требало. Покојник јесте био онако племенит и добротвор, и честит, и све што хоћеш, ал' му се мора признати да је био и велики шерет. Знао је добро он шта ради. Кô вели: ја ћу мојој фамилији четрдесет дана, па да себи обезбедим тих четрдесет дана жалости, а не да ме од првог дана после смрти грде и оговарају.
САРКА: Ију, а ко би га грдио?
АГАТОН: Па већ нашло би се ко би, а зато је он, видиш, тако и удесио. Кô вели: чекај да ја то некако удесим бар док се не охладим. Нека Агатон извуче из сандука стари, црни капут, нека истресе нафталин и нека га испегла; нека Танасије обуче своје црно одело, оно што га је правио за венчање и што га облачи о погребима и о народним празницима; па нека Прока позајми од кога општинског одборника црну машну, а од погребног предузећа црни капут; па нека Трифун направи тужно лице као кад на једанаест извуче кеца; па нека се овај отмени пријатељ Мића обуче тужно, по журналу; па нека се жене огрну и забраде црнином; Сарка удовица нека обуче своју црну хаљину у којој сахрањује мужеве, а Гина нека плаче четрдесет дана.
ГИНА (заплаче се).
САРКА: Де па ти, прија-Гино, то Агатон онако, примера ради.
АГАТОН: Па, примера ради, дабоме!
ПРОКА: Е, то нам је покојник лепо удесио, бог да му душу прости!
АГАТОН: Удесио, него! Кô вели: нека моја фамилија, тако маскирана, иде четрдесет дана, као ожалошћена породица; нека иду за сандуком оборене главе; нека долазе на све парастосе и нека ми пале свеће, а после, кад се ја охладим, нек се и они охладе.
ТАНАСИЈЕ: Па добро, кад већ мора, нека му буде. Чекаћемо, иако нам није до чекања, али зашто за тих четрдесет дана туђин да управља имањем?
АГАТОН: Зато, видиш, што је покојник на оном записнику казао још и ово: „А дотле, док се не отвори тестамент, целокупна моја имовина има се предати на старање и чување том И том адвокату, којега сам и тестаментом означио за стараоца и извршиоца моје последње воље.”
СВИ (негодују).
АГАТОН: И адвокат, лепо, све пописао, запечатио, а ову кућу предао на чување тетки, јер је покојникова жеља била да му се не затвори кућа.
ВИДА: Ама, реци ти мени, пријатељ-Агатоне, каква је то тетка?
АГАТОН: А зар ја знам? Знам да овде у дворишту има она мала кућа, две собе и кујна, што је покојни Мата зидао пре осам година. Знам да у тој кући још од почетка седи та тетка. И ето, то је све што знам.
САРКА: А коме је она, бога ти, тетка?
АГАТОН: Овој девојци што нас је сад служила. Њој је тетка, па је због тога сви тако зову. И покојни Мата је звао тетком.
ВИДА: Па откуд адвокат тој тетки да преда кућу; није ваљда адвокату тетка?
АГАТОН: Није, него била ту у кући, неговала покојника, на њеним је рукама и изда'нуо, па... тако, нашла се ту.
САРКА: Добро, то је тетка, а ова девојка? Мене, право да вам кажем, више буни ова девојка.
МИЋА: И мене!
САРКА: Тебе, пријатељ-Мићо, друго буни, а мене друго.
АГАТОН: Шта има да те буни, прија-Сарка, девојка као свака девојка.
МИЋА: Али се мора признати да је лепушкаста!
САРКА: Море, остави то, него кажи ти мени, пријатељ-Агатоне, ако знаш, како му онако дође ова девојка?
АГАТОН: Шта знам ја? Знам, одрасла је код тетке, учи и сад још школу, канда филозофију или тако нешто... ето, то је све што знам!
САРКА: Ако још учи школу, добро, него да није она већ нешто свршила школу?
ПРОКА: Чини ми се, прија-Сарка, ти на ружно навијаш?
САРКА: Па ако ћемо истину да говоримо, покојник је волео онако... како да кажем, де... помозите ми.
ТРИФУН: Волео је да врде.
САРКА: Ех, ето то сам хтела да кажем. Волео је, бог да му душу прости!
ТАНАСИЈЕ: Е, то јесте, то му се мора признати.
МИЋА: То само значи да је био савремен човек.
САРКА: Савремен или несавремен, тек волео је. Знам, тако ја једанпут дошла код њега, па... али нека – бог нека га прости!
ТРИФУН: Што – кажи!
САРКА: Није лепо, мртав човек.
СИМКА: Па опет, прија-Сарка, не могу да верујем тако нешто; ово је исувише млада девојка за покојникове године.
САРКА: Знаш како је, прија-Симка, на старо дрво се калеми млад пелцер.
СИМКА: Па онда шта знаш: може ова девојка имати какву старију сестру, а може и тетка имати какву млађу сестру.
МИЋА: Да, таква би се комбинација могла узети у обзир.
САРКА: И ако хоћете, право да вам кажем: мени ова девојка, кад је човек мало боље загледа, помало личи на покојног Мату.
ТАНАСИЈЕ: Уха, куд ти оде, прија-Сарка!
ВИДА: Немојте двапут да кажете, али... Кад је човек мало изближе погледа. Мени је баш пао у очи њен нос, исти покојников нос.
САРКА: Е, баш си потрефила, прија-Видо, ако је почему другом, а по носу... Пре свега, покојник није ни имао нос.
ГИНА: Ју, Сарка, како да није имао нос?
САРКА: Па имао је, не кажем да није имао, само...
ПРОКА (пргаво): Ама, шта сте се ту закачили за покојников нос, као да је то главно. Гледајте ви од чега живимо, а оставите се носа. (Агатону.) Него, реци ти нама, брате Агатоне, зар ти ниси могао онако да испиташ каква је то тетка?
АГАТОН: Не знам, нисам довољно паметан! Разумем, нашла се док је боловао, неговала га – добро! Умро – добро и то! Нашла се ту, па лепо, исплати је, кажи јој хвала, па збогом! Али откуд сад долази тетка као адвокатов повереник? Примио он имање као старалац, то разумем; то је по закону, је л' тако? Али откуд сад тај адвокат да га повери тетки на чување?
ВИДА: И то све овако, отворено.
ТАНАСИЈЕ: Да је све то пописано и запечаћено, па 'ајде, 'ајде, али погледај: све отворено...
АГАТОН: И још кад би знали чега ти све ту нема? Све су собе препуне скупоцених ствари, све чисто сребро...
ПРОКА: И све то чува некаква тетка.
СИМКА: Баш срамота! Што кажу, фамилија смо, а не знамо ни чега има, ни...
ТАНАСИЈЕ: Море, што не знамо чега има, ни пô јада, него не знамо чак ни каква изгледа кућа. Знам ову собу, ту сам једанпут-двапут разговарао с покојником, али нигде даље нисам завирио.
АГАТОН: Ни ја нисам, право да вам кажем. Јест, био сам и горе, кад је покојник боловао, ал' нисам никад онако разгледао кућу.
ПРОКА: Па нико није... Покојник није волео да му се дође.
ГИНА: Није трпео фамилију.
САРКА: А тетку трпео.
ТРИФУН: Па трпео, дабоме, јер му није род.
САРКА: И, што каже пријатељ Танасије, ето да ме ко запита: Ти си, Сарка, је ли, близак род покојноме Мати? – Јесам! – Па добро, Сарка, знаш ли ти како изгледа покојникова кућа? – Не знам! – Колико соба има? – Не знам! Како је намештена? – Не знам!
ВИДА: Па ја мислим, нико нам не брани да обиђемо и да разгледамо.
ТАНАСИЈЕ: И ја мислим, Агатоне. Зашто да не обиђемо и не разгледамо кућу? Толико ваљда можемо?
СИМКА: Па фамилија смо!
АГАТОН: Па можемо, не кажем да не можемо, али под једним условом: да пођемо сви заједно и да се нико не одваја и завлачи по собама, него сви заједно...
ПРОКА (увређено): Не мислиш ваљда...?
АГАТОН: Шта мислим да мислим, тек да се не одвајамо.
ТАНАСИЈЕ: Па добро, де, не морамо се баш одвајати.
АГАТОН: Ја ћу да вас водим, јер опет више знам него ви.
СВИ (се приберу око њега).
АГАТОН: Е, видите најпре ово овде! (Соба у којој су.) Ово му дође као неко предсобље, а није предсобље. Више му дође као соба, али није за спавање, јер је пролазак. Овуда се иде на горњи спрат. (Показује на степенице.) Горе је покојник и умро. (Пође ка степеницама и сви за њим.)
САРКА (Гини, која опет заплаче): Ето ти сад, па зашто ког ђавола сад плачеш?
ГИНА: Како да не плачем, Сарка; сад ћемо видети собу у којој је покојник умро.
САРКА: Па плачи, брате, кад видиш собу, а немој аконто да плачеш!
СВИ (одлазе уз степенице).
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.