Пандура мама, пандура тата,
ојке виле и вештичине
да иду у Талилејску гору,
куд петао не пева,
куд свирка не свира, 5
куд девојке не певају,
куд коло не игра.
Тамо ти је буклија,
тамо ти је погача,
тамо полоче ракије, 10
а код мог детета
сан и здравље,
смрад и болест!
Кад дете много плаче и мокри, каже се, да болује од горске. Од горске се лечи бајањем. Запале се више главе детиње три шипке церове, па му се онда овако баје.
Грбић, Саватије, Српски народни обичаји из Среза Бољевачког. Скупио их и описао Саватије М. Грбић, учитељ. Српски етнографски зборник, књ. XIV. Обичаји народа српског, књ. 2. Београд, 1909., стр. 123.
Миодраговић, Јован: Народна педагогија у Срба или како наш народ подиже пород свој, Издање Задужбине Ил. М. Коларца 150, Београд, 1914, стр. 202-203.
