Одзив другу

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Одзив другу
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


ОДЗИВ ДРУГУ


Твоје песме, твоји слатки гласи,
У мом Шапцу, далекој оази,
Одзивљу се к’о кад мила шева
Једна другој у лугу отпева.
У питомој овој мојој жупи
Нигде цветка, тек гдекоји пупи.
Још да није брзоноге Саве
Церских брда што се љупко плаве
Те ’освеже и разгоне сету —
Бих свиснуо у себичном свету.

Као ветар кад открха грану
Па окупи низ равну пољану,
Па је мота, пребија и млати
Док је какав понор не прихвати:
Тако рука злокобнице среће
Побрала је мог надања цвеће,
Разрушила тек онако шале,
Мог живота више идеале,
Па у клету замену ми дала
Узак чунак скрханих весала.

К’о јесење небо што се мења
Са зле воље, с нерасположења,
Кад с' заптијем, не могу да да’нем,
Да к’о жива жеравица планем:
Мисли ми се у глави замуте,
Осећања, скамене се, ћуте,
Гротла чудна у срцу се диме,
Бес ме распне, к’о да с’ рвем с’ киме:
Горим, кипим, док нада ил’ време
Не разведре и не сталоже ме.

А кад живот притаји с’ да сања
О минулом добу ђаковања,
0 безбризи оних младих лета —
Чини ми се прнем с овог света.
Душа ми се у снове обмота,
Око мене миље и красота,
Па у томе млађаном заносу
Лијем сузу као јутро росу,
И те сузе, мекане и вреле,
Цветови су прошлости увеле.

Бива, да ме заокупи чама
С лоша рада, неплодних песама,
Намрштим се к’о ноћних другова
Љубазница — суморана сова,
И теретну једва носећ’ главу
Полагано изађем на Саву.
Гледам воду како журно греде,
На валима устављам погледе,
Те кад иду да их даље воде
Вама, друзи, у жељне походе.

То је слика, бледо нацртана,
Мојих прошлих и садашњих дана.
Мој је Шабац пустињачка клетка,
Пуна мира уживања ретка.
Па опета, као ветар грање,
Видиш, гоним свако очајање,
И онако, јуначки и чило,
Докопам га за сломљено крило
Па га хитнем, далеко, дубоко,
Као утву кад умртви соко.

Зато и ти, мој лепи славују,
Стреси јаде — ту ледену гују,
Не дај гуслам’, да их такне рђа!
Па се теши; утеха је тврђа
Што голему обрану нам пружа
Под теретом кад подлегне душе...
Иде време; умукнуће, брате,
Све што кречи, цвркуће и гаче:
Зато пусти кићене дизгине,
Нека пегаз у пропнице скаче!



Напомене[уреди]

  • Ова песма је први пут објављена у часопису Вила, 1865 бр. 42. и збирци Жубори и вихори стр. 47.

Извори[уреди]

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 98-100. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.