Сине неба, дијадимо Зевса,
побједничецарства Еребова!
Ти нам сијеш луче свјетлосјајне;
без тебе би у мраку плакало
све подножје пространог Урана;
без тебе би људство тужно било,
би у мраку расло и гинуло,
не би знало божествене руке;
много дивно и цв'јетно растење
не би знало земаљска божества
ни свог Творца природне дарове,
при којим се често мрачна види
твога кола сјајност огњенога.
Све дубраве и цв'јетне ливаде,
беља брда и горде планине,
те рађају ките и цвјетове,
којим ките све биће природе,
фале руку њина создатеља,
услађују чувство погледања
и воздуху слатки мирис дају.
Без тебе би све ка мртво било
да их твоја не мами краснота
и летење хитрокрилних лучах
из њедарах њине њежне мајке.
Што сад поје и весели чојка —
без тебе би све њему плакало;
ум би његов по мраку летио,
с једне ствари на другу трчао,
не би нигђе почиваа наша
доклен би се у бескрајност скрио
како одзив топа великога
кад се слијем међу горе смете
и од једне на другу прескаче,
док га прождре окејан воздуха.
Све ријеке и дивна језера
и сва мора с небом закључана,
те су људском најнужни животу
и најљевши оку погледати,
без теб' ништа то нам било не би
до људскога гроба проџдоа,
Глас славуја и тичице гласне
ни у поља нити у дубраве
без тебе се нигђе чуо не би,
нит' би когођ има опојати
то прољеће, в'јенац од времена,
већ би вјечно мучале тичице
од настанка до свога нестанка;
мјесто њих би у мрачне дубраве
по пољима и по ливадама
завијали ненасити вуци
и хучали несташни међеди,
тигри страшни и лавови силни;
с дрвима би честе боје били
и јарошћу себе поб'једили
не могајућ дрву одољети.
Тад би била стада без пастира
рашћерата по гори зеленој
са љутошчу дувљујех звјеровах,
а пастири, исто ка и стада,
не би знали један за другога.
Живот људству без тебе би био
ка немирним неба духовима
те мишљаху с престола бацити
цара неба и свег Створитеља.
Рај земаљски, Едем красновидни,
без тебе би ка ад изгледао.
Што мирноме сад житељу земље
даје с тобом радост и весеље —
без тебе би јадост и кукање;
вјечно б' с умом мрака војевала.
Али сада торжествује људство,
с помоља весела зорица;
цвјетови су поља окитили,
а вјенчеви горе вјенчали су;
поју тице са царом славујем,
људству кажу да у поља иде
и у китне башче и цвјетнике,
е се златна кола помаљају
и крилати коњи излеђују,
који воде цара од свјетлости.
