Облак се вије, јунак не жењет;[1]
„Просите мене добру девојку,
добру девојку, танку Милојку.”
Просише му је, не,[2] дадоше му.
Он ми сакова прстен од злата, 5
у недра тури три жуте дуње,
па ми појаха коња дората,
оде ми право доброј девојки,
доброј девојки, танкој Милојки. —
Вар.: Милојевић, II, 281, III, 133; Ерл. рукопис, 36; Јастребов, стр. 311; Дена, р., 78; В. Ђорђевић, стр. 416; П. Костић, Јуж. прегл., 1,2/1928, 14; Васиљевић, 2946; Бован, р., 1024.