Обичан човек (шала у три чина)/35

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ТРЕЋИ ЧИН
◄   IV V VI   ►

V

ЗОРКА, ПРЕЂАШЊИ

ЗОРКА (Долази од куће): Ви канда сањате нешто?
ДАМЊАНОВИЋ (Тргне се): Сањам, госпођице, одиста. Хоћете ли да вам кажем свој сан?
ЗОРКА: Ако иштете да вам га протумачим, ја то не умем.
ДАМЊАНОВИЋ: Не, не иштем то.
ЗОРКА: Е, онда реците ми шта сте сањали?
ДАМЊАНОВИЋ: Сањао сам необичан сан. У сну ми се јавио један анђелак блага погледа, таквог као ваш што је; топлих усана, таквих као ваше што су; са детињим осмехом, управо таквим какав увек лебди на вашим уснама и, рече ми звучним, као сребро звучним гласом, гласом којим ви читате ове песме...
ЗОРКА: Шта вам рече?
ДАМЊАНОВИЋ: Рече ми; Ти ниси Влајко Мицић, ти си Жарко Дамњановић.
ЗОРКА: Леп сан!
ДАМЊАНОВИЋ: Али, шта велите кад би то било и истина?
ЗОРКА: А како би то могло бити истина?
ДАМЊАНОВИЋ: Тако, рецимо, потребно ми је било, из извесних важних разлога, да се овде не зовем својим именом већ да узмем име Влајка Мицића.
ЗОРК А: А ваш отац?
ДАМЊАНОВИЋ (За се): Ух, тај проклети отац? (Гласно). Али ипак, кад бих и поред тога ја одиста био Дамњановић?
ЗОРКА: Ја то не могу да замислим.
ДАМЊАНОВИЋ: Али покушајте.
ЗОРКА: Па лепо, ево замишљам.
ДАМЊАНОВИЋ: И кад бих вам ја сад као Дамњановић поновио оно што сам вам јуче говорио?
ЗОРКА: Ја не знам... (Збуњено).
ДАМЊАНОВИЋ: Молим вас, реците ми искрено, да ли бисте ме тада волели?
ЗОРКА: Па... Тада бих вас волела.
ДАМЊАНОВИЋ: Али, како бисте ме волели, кад сам ја обичан човек?
ЗОРКА: Ја не знам...
ДАМЊАНОВИЋ: Видите, да вас још једнако то двоје буни. Ви још једнако одвајате песника од обична човека, а ви то двоје морате измирити.
ЗОРКА: Можда ћу и морати кадгод, али ето не умем.
ДАМЊАНОВИЋ: Покушајте, измирите се с тим. Нека ја, дакле, нисам Дамњановић, нека је то и ма који други, само једно верујте, да је и он обичан човек. И он једе и пије као и ја; тако иде, тако спава; тако је одевен, тако говори; такав му је глас, а, ако хоћете баш, и такав шешир има. Ето таквог, таквог обичног човека ви ћете наћи и у Дамњановићу, и тада ћете се разочарати. Ако не желите то разочарење, а ви се морате мирити с тим обичним човеком; ви морате волети тог обичног човека.
ЗОРКА: Можда је и тако... Ако хоћете искрено да вам кажем, од јуче, откад сте ми се исповедили, покушавала сам да се измирим с тим, па...
ДАМЊАНОВИЋ (Усхићен): Покушавали сте!... Хвала вам! Тај је покушај за мене драгоцен. Ево, ја ћу вас повести и даље по путу који ће вас извести из заблуде. Верујте, да би и самом Дамњановићу била увек милија љубав, коју бисте ви гајили према њему као обичном човеку, но према Дамњановићу песнику.
ЗОРКА: Била би му милија? А зашто?
ДАМЊАНОВИЋ: Јер љубави, браку, основа је тај обичан човек. Он је тај који живи са својим другом, а не онај песник; он је тај, који свога друга болног негује, који кућу надгледа и за њу се стара, децу рађа и подиже их. Љубећи обична човека, ви волите и његове мане; вама нису ружни ни његови недостаци и он вас никада у животу неће разочарати. Песник има свој свет, коме не припадате увек и ви; он вас може кадгод и разочарати, када доцније у животу познате у њему и обична човека.
ЗОРКА (Размишља): То је истина.
ДАМЊАНОВИЋ: Вас буни само то, што ви песника одвајате од обична човека, а они су у животу увек једно те исто.
ЗОРКА: Ви сте ме тако уједанпут спустили с неке висине на земљу; ја се осећам сасвим доле међу људима.
ДАМЊАНОВИЋ: Да, да! То! Да бисте нашли свој пут за живот, и треба да сиђете с те висине. Овде међу људима су животне стазе; овде их ваља тражити.
ЗОРКА: То значи, да су сви моји снови и сва моја љубав према поезији били заблуда?
ДАМЊАНОВИЋ: То не. Никаква заблуда. И обичан човек не треба да је тако обичан, како га ви замишљате: само да једе, да пије, спава. И обичан човек треба да је узвишен. Па, забога, не признасте ли ви мени, кога сматрате за обична човека, како разумем песме Дамњановићеве као и ви, како се умем да узнесем, како имам топле осећаје...
ЗОРКА: Одиста.
ДАМЊАНОВИЋ: Велите одиста? А кад сам те топле осећаје открио, кад сам вам рекао да вас волим, ви сте ме тако немилостиво одбили.
ЗОРКА (Поуздано): Можда сам и грешила?...
ДАМЊАНОВИЋ: Грешили сте, грешили сте, одиста... Хоћете ли да поправите ту погрешку? (Прихвата јој руку).
ЗОРКА (Збуњено): Чиме?
ДАМЊАНОВИЋ: Па, ето, признајте да ме волите, ако сте се измирили с тим, да можете и обична човека волети?
ЗОРКА: Ја не знам још, да ли сам се с тим измирила.
ДАМЊАНОВИЋ: Јесте, о, јесте... колебање вас то одаје и поглед који обарате и жар који вам је образе упалио и...
ЗОРК А (Бранећи се без довољно снаге): Али не, забога, не...
ДАМЊАНОВИЋ: Јесте, Зоро, јесте... чуј ме!... (Обгрли је руком око паса). Чуј и овај стих из оних наших песама: (Привлачећи је на груди, на које она клоне):
Наслони главу чедо,
На моје мушке груди
Пригрли жудно срећу
Једном је живот нуди.
Овде те она чека
Ту извор је сазнања.
Где сан постаје јава
А јава снове сања.
ЗОРКА (Тргне се): Али... један услов!
ДАМЊАНОВИЋ: Реците, реците све што желите, све ћу испунити. Срећа бар није себична.
ЗОРКА: Да не будете љубоморни, јер... ја још увек не могу да се опростим тога, да волим и Дамњановића.
ДАМЊАНОВИЋ: Не, нећу бити љубоморан. Волите га; ја бих био несрећан кад ви њега не би волели. Волећемо га заједно.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.