Ноћ (1906)
Укочила се. Ноћ, кô авет страшна,
Запрла ногом у земљу, а главом
У црни простор неба недомашна,
Па шиба вјетром и муњом крвавом.
Ломи се ваздух, и хуји и јечи,
Океан сињи валом облак хвата.
На трошном броду задњи морнар клечи,
И тешку судбу он види и схвата.
И моли оца... Но још једном вода
Широким валом пљусну преко брода,
И чу се прасак и пошљедњи јаук.
И слушај, негдје, кô да господ плаче,
А ноћ се цери, и све више, јаче
Небеса хвата као црни паук.