Ноћ (1903)
Како је мило у овој самоћи!
Језеро сјајно сном дубоким спава;
Трепери небо, а тамо, у ноћи,
Обрасла трњем стреме брда плава.
Шумори вјетар и у полумраку
Мирише дивљим ружама и смреком,
А тамо танка магла по врбаку
Замрсила се с мјесечином меком.
Покривен грањем боровине модре,
Ја лежим овдје на заспалој коси;
До мене једва зрак мјесечев продре
Сањив и блијед, окупан у роси.
Једна се грана повила па ти'о
Шапће ми нешто, као да је бајка,
Или би један свети поздрав био
Што ми га с неба добра шаље мајка?
Ил' посвећена моја младост рана
Походи мене у овоме крају,
Па прича мени, из минулих дана,
О дугој чежњи, пољупцу и рају?
О, ко би знао? Тамо у врбаку
Ја чујем шумор и молитву снова;
Трепери небо, а у полумраку
Умире тужно пјесма лабудова.