Ноћ (1900)
Небеса трепте. Глухо доба стиже,
Плету се сјенке преко трава меких;
Над тимором се златна круна диже -
Мјесец се враћа с путева далеких.
Како је лијеп, како ли је мио
Тај млади путник усред ноћи тије!
Дарове златне, што их с неба снио,
Он плавом цвијећу у чашице лије.
Милује, љуби поља и пристранке,
Блиста на валу стрменијех врела,
И провлачи се у маглице танке -
У бијела јата поврх мирних села.
Шапће и стрепи с класићем немирним,
Бдије над санком скривених љубица,
Па даље плови морима етирним
У златном колу несаних звјездица.
И мене зове, санком ме опија:
Драгој ме води у самотне дôце,
Златне јој руже по косама свија
И са мном љуби под бијело гроце.