Носталгија (Алекса Шантић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Алекса Шантић

Ја видим, кад тајно твоја суза пада,
На хладној тераси при сјају мјесеца,
И твој глас ја чујем како болно јеца
На одар од свиле када клонеш млада.

К'о робиња црна, нијема и вјерна,
Тебе моја душа прати свако доба;
Зар не чујеш нигда уздах к'о са гроба -
Не осјећаш мирис пелена чемерна?

У баштама твојим оно роса није,
То су сузе душе, што их дуго лије
При сјају звијезда у глухом покоју.

У кандилу твоме то жижак не гори,
То ти душа моја свој благослов збори
И просипа на те тужну свјетлост своју.