Ни око шта

Ни око шта Писац: Милован Глишић

Еј, еј - баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица! А онако се, болан, лепо живели!...

Учитељ Грујица, није, да рекнеш, од оних старих, што још не могу да оваришу у овим новим букварима и читанкама, него човек од млађег света; учи ти он ђаке све по новом правилу. Изводи их четвртком и празником у поље, те хватају бубице, лептире, мушице, па то набада после на чиоду и суши их. Што ће му то, не зна чак ни поп Вујица, иако је кашто одлазио у Београд и тамо слушао, где има негде - те се тако купе бубе, камењице и травке. Напослетку, шта се то њега, попа, тиче? Нека их нек хватају, ако хоће, и пијавице - њему баш ни из кесе ни у кесу! Зна само да је то, ваљда, лепо и да му је сад таки адет. Поп Вујица воли учитеља Грујицу, никад га неће обићи а да не сврати.

Школа је наврх села.

Него, да би се боље схватило колико је поп Вујица волео учитеља Грујицу - треба знати да је село отишло некако у дужину за читаво по сата...

Еле, школа је наврх села, а попова кућа насред села. Деси се често те поп има посла чак доле у дну села, у најдољој кући; он пође - па опет неће обићи док не сврати учитељу...

Поп Вујица никад није волео, бар тако сам каже, да затече човека на ручку, јер, вели, зна по себи како то није пријатно... "Чисто ти, што се тиче на прилику, преседне и ручак и све! (Поп Вујица је често, додавао уз реч ово: "Што се тиче на прилику" или само "на прилику"). Да се барем човек, на прилику, нада, па хајде де, него тек бахне ти, што се тиче, неко из небуха!"

И као за дивно чудо - поп Вујица некако увек затече учитеља Грујицу или за ручком или за вечером, или ако не то, а оно да пије кафу, вино, или... штогод присмаче! Шта ће онда, није му баш мило, али тек рекне: "На здравље ти, учитељу!" Учитељ, опет добар и дружеван момчић, салети: "Ходи, попо! седи! ходи!..." Не можеш му сад кварити атера. И поп Вујица, иако је лепо код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из туршије - а ваља и то знати - да је поп Вујица волео, барем тако се каже, паприке из туршије - заседне с учитељем Грујицом те осмочи мало печења или ћевапа или сланине, и увек напомене: "Баш, што се тиче, учитељу, да нећу сутра ићи у парохију, звао бих те на вечеру. Заклао сам, што се тиче на прилику, оног великог ћурана, али нека стоји други пут!" Међутим, "велики ћуран" и сутра брбља деци сеоској кад прођу поред авлије попове па му звизну.

Па још, поп Вујица ће увек рећи и лепу реч за учитеља Грујицу. Дође когод из вароши или из другог села, или ма ко са стране, па упита: "А бога вам, попо, каки вам је овај учитељ?" Он се тек сама унесе пред човека, па разграна: "Нисмо одавно, што се тиче на прилику, имали оваког учитеља. Окретан је, жив, као, што се тиче, млад човек... Пентра се с децом сваки дан по брдима; ваљда им нешто казује. Што се тиче на прилику - смејао сам му се шта чини с њима!... А што му иде свашта од руке - чудо је! Ето, што се тиче, начинио је мојој поши ступу; по селу свуда поградио - неком заструг, неком сланицу, неком тучак, неком преслицу... Поваздан тако дељка и мајсторише, што се тиче на прилику, као мајстор."

И доиста, учитељ је Грујица имао сав и стругарски и столарски алат и умео је начинити све што само очима види. Чим сврши с децом у школи и што му је већ као учитељ дужност, а он алат у шаке, па мајсторише: гради деци рачунаљке, таблице, и сам измишља неке справе да им покаже што - да боље упамте. А неком и начини понешто, ако имадне залишна времена.

Осим тога, учитељ је Грујица умео вешто пунити тице. Сву је собу окитио свакојаким тицама. Сељаци се често искупе, па се чуде тој његовој мајсторији. После, кад су га већ свикли, чим убију или ухвате каку тицу, пошљу је или донесу учитељу Грујици. А он је испуни, намести у соби, па уведе ђаке и заноси се ваздан с њима, казујући им: како та тица живи, куд се сели, шта ради, како се зове - и шта ти им још неће казати!...

Еј, еј - баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица, а тако се, болан, лепо живели!...

Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица - натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад пекмез кључа у казану.

Ето, боме, града!...

Устумара се све живо у селу. Склањају стоку и све што се може склонити. Жене износе пред кућу ватраље, чанке, совре, раонике, брадве, кашике, и све изврћу - "да град обиђе". Дуну већ и хладан ветар; учеста севање и грмљавина; облак се наднесе готово над само село, поче прокапљивати по гдекоја крупна кап. Већ по нека жена, стоји на прагу, маше према облаку проноском, и усплахирено зове каког обешењака или утопљеника: "Ај, Тимотије, ај, Јеротије (или како је већ коме име), гони говеда на планину!..."

Нигде никога нема напољу; све се склонило игде што живо било. Само поп Вујица узео под пазухо требник и петрахиљ, па перја навише виноградима.

- Јо мене, шта је попу данас! - зачуди се једна жена машући проноском. - Куд ће по оваком времену?

Кад би да прође поред школе, угледа га учитељ Грујица па каогод да му се нешто слутило, напе се од смеха - што никад није, па, једва уздржавајући се, упита:

- Куд ћеш то, попо?

- Што се тиче на прилику - мало до винограда - одговори поп, а измиче.

- Море, бежи амо - ето града! - викну учитељ јаче за њим, и чудно му би што не сврати, кад то није његов обичај; али поп замаче навише.

Поп је Вујица стигао у свој виноград. Поче већ по која градљика пролетати. Поп Вујица стаде насред винограда, скиде читу и метну је на један чокот, одмота петрахиљ и натаче на врат, отвори требник и стаде читати молитву...

Поп Вујица је често читао молитве кад му се деси кака недаћа у малу његовом. Тако једанпут занеможе му петоро назимади од гронице, а он ти њих лепо сатера у свињац, па удри молитвај, молитвај - и, хвала богу, само је четворо липсало, а оно друго све оздрави као да руком однесе! Једанпут, опет, заграђујући нешто, убоде се грдним глоговим трном усред табана да није могао на ногу стати; одмах он онако седећке натуче петрахиљ, па читај, а све усркуј - колико га боли, па и ту доста поможе: није ни пуне две недеље рамао на штаци, док се убодина не огноји и трн сам не изиђе... Само једном, вели, није му помогла молитва. Утече му рој, а он натуци петрахиљ, па потеци низ трњак за њим а читај - сав се изгребе и изубија, али рој утече! Него, ту је он сам крив "шта је премрсио те недеље среду", и отада се зарекао да неће премрсити, па макар затекао учитеља Грујицу и с печеним прасетом!

Еле, поп Вујица поче читати молитву насред винограда.

- Еј, попе, немој бити луд! - виче што игда може Живадин из куће у брду према попову винограду. - Бежи, море, батали молитву - није ти вајде!...

Аја, поп Вујица чита, не шали се.

Град поче чешће - удари и пљусак. Поп узе отресати главом, као да га челе уједају. Боме, градљике згађају добро у темењачу! Чак се и Живадин смеје, гледајући како градљике одскачу од попове главе... Суну град још жешће, а мој ти поп мантију на главу, па беж' наниже, немаде кад ни читу узети.

Као за пакост, опет, она страна голетна, а нигде близу каке зграде да се може склонити. И хоћаше зло проћи да не наиђе чича Митар из доњег краја, онај шта плете кошнице, с две кошнице што их је у потоку негде горе оплео, па једну натутак на главу, а другу ношаше под пазухом. Кад виде попа у какој је невољи, а он потеци за њим, те га стиже и натуче и њему кошницу на главу, па повика:

- Беж', беж', попе, кући! Погибе, јадан не био!...

Сутрадан - чисто време, боже, милина ти погледати! Учитељ Грујица уранио, па лепо испекао кафу, пије и гледа у своју башту. Види, гдешто му град јуче изрешетао купус и остало поврће - али тек није много штете. Паде му на ум како је поп јуче прошао навише журно, па тек помисли: "Што ли ово јутрос нема попа! Чудо, богами! Ето ја попих и каву, а њега још нема!..."

Док ето ти Живадина, носи јеину под пазухом - живу.

- Добро јутро, учо!

Учитељ се осврте, па кад угледа јеину, тек само пљесну рукама и узвикну:

- А јој! где је нађе, Жико!... Их, колика је!... Благо мени!

- Обиђох јутрос њиву доле у луци. Тек онако завирих у један шупаљ пањ, кад имам шта видети - букавац!... Ето, велим, учитељу да ујдурише.

- Баш ти хвала, Жико!... Их, благо мени! Дајде, дајде! - рече учитељ Грујица, пун радости што је добио тако ретку тицу јутрос на уранку, па узе јеину и однесе да је некуд склони.

Живадин разгледа остале већ испуњене тице, и сам вели: "Боже, какав ти је овај наш учитељ! Радује се као дете што сам му донео ову тичурину!..."

- O, мој Жико - рећи ће учитељ вративши се у собу - ала јуче би жестока града!

- Срећа је, учо, то беше на облак. Није много штете починио.

- Винограде је, мислим, окачио добро?

- Само је попов виноград страдао, а они други нису готово ни такнути... Него ти је и поп зло прошао!

И Живадин исприча учитељу попово "страданије", како је већ сам видео озго с брда.

- А, зато ли њега нема јутрос амо! - рече учитељ смејући се.

- Море, како је осакаћен - неће ти дуго доћи!... Био сам сад и код њега - увратих се да видим како је. Кад - он лежи у кревету, а намотао око главе којекаквих крпетина читаву чалму... Смешно и погледати! Попадија му гасила угљевље, и вели лакше му мало... Ја, збиља, поздравио те је да лепо ујдуришеш тог букавца. "Баш, што се тиче на прилику, нека га добро уреди, поздрави га!"

- А видео га и он?

Видео, ја. Попадија није смела ући у собу док га нисам изнео.

На сам Петровдан искупила се деца иза школе, на утрини, крај потока, те се играју док не зазвони у цркву. Једно од њих, чепркајући по шушњару и грању крај обале, што је поток овда-онда придолазећи нанео, ишчепрка попову капу, па потрчи с њом међу своје другове. Диже се међу децом кикот: откуд сад попова чита у потоку! Шта ће с њом - хајде да играју "вина" (или, како то варошка деца зову, "шоркапе").

Један ђачић од већих метну је на земљу, па поче опскакивати и бранити је ногама од осталих својих другова, који се поређаше унаоколо, па га сташе заваркивати да поткаче ногом читу испред њега и да је већ терају докле могу. Један је, боме, и поткачи, те с ноге на ногу стаде одлетати јадна чита низ поток, па чак поред зида школског. Деца алачу за њом - читав урнебес!

Кад однекуд поп Вујица с црквењаком, те пред њих, а чита им се закотрља испред ногу. Стукнуше деца натраг, а поп Вујица их само као мало прекоре:

- Што се тиче на прилику, тако ли ви моју капу, ђаволи једни, а?... Па оде у собу учитељеву.

У соби учитељевој стоји на једној грдној печурци већ напуњена јеина.

Поп Вујица се упита лепо с учитељем, рече му: "На здравље кава", коју у тај мах беше тек узео да пије, па стаде загледати јеину, и пошто је добро разгледа, рече:

-Е, учитељу, баш си је лепо испунио, што се тиче!

- Имао сам, попо, вала, и посла читаво, два дана.

- Што се тиче на прилику - окрете се сад поп црквењаку, који се чудио учитељевој мајсторији - баш лепа ствар! И ја ћу да пробам да напуним коју.

- Не би ти то умео, попо - рече учитељ Грујица осмешкујући се.

- Како не бих?... Ево, што се тиче - сад, само да ми је жице и да видим како ти то намешташ очи и кљун, па, што се тиче на прилику, ако не напуним - у што ћеш!

- У што год хоћеш, попо, не можеш напунити. Није то лака ствар! - вели учитељ.

- Вала, што се тиче, ти би видео, на прилику... - рече поп Вујица, па опет поче загледати јеину. - Ала је то големо, болан!... Ја сам гледао, што се тиче, па много мање: колико кокош, није веће, па перје му није овако као у овога, на прилику.

- То, попо, нису букавци, него совице; оне су мање. А букавац је сваки крупан.

Поп, загледајући кљун и канџе, рече:

- O, па ово би, што се тиче, и човеку, на прилику, досадило!... Него баш лепа ствар да стоји тако у соби. Вредно је, што се тиче на прилику, да човек има тако ретких ствари. Шта велиш, учитељу, да је наместим у овој мојој великој соби, што се тиче?

- Би лепо стојало - одговори учитељ.

Ја баш, што се тиче на прилику, рекох Живадину, кад је пронесе: "Носи ти то учитељу нека нам је испуни; само нека лепо буде." И одиста, удесио си је, што се тиче, не може боље бити.

Поп Вујица, тврдо уверен да је учитељ за њ испунио ону јеину, једнако се хвалио: како тек он има ретку тицу, само док је донесе - сви ће се чудити!

Помене когод како је учитељ окитио своју собу тицама, а поп се Вујица тек похвали:

- А да видите ви каку ја тицу имам, ништа су оне учитељеве!

- Па камо ти, попо? - упитају га.

- Тамо код учитеља, да је још мало дотера. Што се тиче на прилику, само док видите - сви ћете се зачудити!

Поп Вујица је волео да је у њега све најбоље, то јест да ни у ког нема што у њега има, и зато му баш није мило кад спази да други има нешто што у њега нема.

Чује учитељ Грујица то, па поред свег тога што се онако лепо живео с попом Вујицом, науми да му никако не да јеине. И то му се тако уврте у главу да му се чинило неће моћи преживети ако би је поп Вујица однео.

Једном беху дошли попу неки гости из чаршије; било је међу њима и неке господе из среске куће. Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече:

- Ама, да ви видите друго нешто што ја имам - па зовну црквењака и шапну му: - Идиде, донеси од учитеља ону тицу!

Навалише гости питати га шта је то тако лепо и ретко. Он им се стаде хвалити како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади.

Црквењак нађе учитеља пред школом и рече шушкајући:

- Посло ме поп Вујица, учо, да му даш ону тицу!

- Коју тицу? - упита учитељ и набра обрве.

- Па ону што си је њему ујдурисао.

- Коју то?

- Па оног букавца. Учитељ ускипе, па рече:

- Не дам!

Црквењак стаде и заблену се у њ.

Учитељ понови љутито:

- Не дам! Иди, кажи не дам!

Поп нестрпљив изишао, па хода испред куће и гледа навише иде ли црквењак. Извирују и гости, а поп им вели:

- Само док видите како је то!

Врати се црквењак. Чим он на капију, а поп упита:

- Камо?

- Не да! - одговори црквењак.

- Ко не да? - упита поп чисто не верујући.

Не да учитељ! Поп Вујица само помодри као чивит и ућута.

Отада поп Вујица омрзе на учитеља Грујицу и науми како било да му поткује опанке. Истина, није хтео да се инати с њим, него се опет увраћао на школу, али не тако често као пре. И кад се разговара - разговара се некако преко срца; неће ни да се нашали као пре. И сад затиче учитеља на ручку, вечери, ужини, с кафом или мезетом. И сад га учитељ нуди - као и пре, а он неће да узме; ретко да прихвати који залогај, па и то се баш види како му није слатко. Јеина стоји једнако на печурци, а поп више ништа не говори о лепоти њезиној.

Досад су попова деца ишла у школу код учитеља Грујице, и сам је поп говорио да ће их оставити ту код њега нека изуче и четврти разред "на приват". Сад се нешто присети, па их извади из школе и даде у варош да уче.

Досад су сви сељаци до једног волели учитеља да не може боље бити и хвалили се њиме: нигде ниси могао ниједне за њ чути. Сад, боме, почеше попове комшије и они што чешће иду попу да се нешто туђе од учитеља и да зуцкају погдекоју за њим.

Па и сам поп не говори лепо о њему као пре. Упита га ко: "Како учитељ, попо?" А он чисто прека срца одговара: "Та добро је. Само човек, што се тиче, врло млад, па се заноси другим пословима, а деца сама... Гради тамо, што се тиче на прилику, и мајсторише поваздан. Али шта ћеш му, на прилику, кад је немиран - не може се скрасити на месту... Поломи, што се тиче, ону веселу децу, на прилику, верући се с њима по брду и горе по потоку... Оне, опет, тице једнако пуни; не знам, што се тиче да ли му и то стоји у пропису..."

Еле - тако је било некако запето стање између попа Вујице и учитеља Грујице. И како који дан, бивало је све више запето - готово већ да пукне.

Сиромах учитељ чуди се шта је то, те се погдекоји нешто искоси на њ! Да је што попузнуо у раду - није, вала, ни у длаку. Та сад се већ много више извештио и зна шта треба и како треба с децом. Да се променио у нарави - није ни то; и сад је онако исто добар, искрен и сваком љубазан... Има ту неки ђаво!

Тако је то трајало, читаву годину дана, чак до пред Петровдан.

Кад би пред Петровдан, дође ревизор да обиђе школу.

Учитељ одмах нареди да се закоље које пиле и да се спрема ручак ревизору.

Слуга окреће пиле на ражњу на огњишту, а учитељ с ревизором, кметом, попом Вујицом и још двојицом сељака на испиту.

Ревизор пита ђаке. "Кажи ти, мали, ко је био први човек на свету?" упита једног, па завири у исти мах у кујну: "Премажи мало сланином да не прегори!" вели слузи. Ђаче одговори. Ревизор задовољан упита другог: "У којој је части света ово ваше село?" па одмах извири у кујну: "Нек се само добро истишти!" Ђаче одговори и то. Ревизор пита даље другог: "Кога ми морамо поштовати?" па опет у кујну: "Пази да свуд порумени кожица!" Ђаче одговори и то...

Испит се сврши, раздаше се књиге.

Зове поп ревизора на ручак. Ревизор погледа у пиле већ печено, па рече да је обећао учитељу да ту руча.

Поп опет мало позелене.

За ручком исприча ревизор учитељу како је био узгред код попа Вујице и како се поп на њ жалио и молио га да га уклони одатле, јер деца ништа не напредују, а осим тога - још се завађа с људма.

Учитељу се окрете она школа од чуда! А то ли је. Сад већ зна све!...

- Али ништа - вели ревизор смешећи се и одвајајући један масан батак у свој тањир - ја сам се уверио да није тако. Видим све ти је у реду, деца ти добро одговарају...

Ревизор оде и остави учитељу врло добру оцену - што је он одиста и заслужио, јер се својски заузимао око деце.

Не може учитељ да трпи него једва чека попа - да му све искреше. Онако љут, једнако хода испред школе. Деца се шћућурила у школи, па ћуте и шапућу: "Јаој, како нам се господин нешто наљутио!"

Ето ти попа Вујице. Учитељ не може да га дочека, него изиђе чак у авлију преда њ, па поче:

- Зар баш тако, попо? Хвала ти!

- А шта то, на прилику? - упита поп, токорсе изненађен.

- Лепо, богами! - настави учитељ још полако, онако прекоревајући. - Красно! Ићи, те ме опадати и говорити што, није истина... Баш ти доликује!

- Ко говорио?...

- Ти исти! - викну учитељ Грујица сасвим ускипео, и све му искреса што год је рекао.

Боме, сад и лоп плану, па све дршће од љутине. Пуче псовка и вика па авлији да се чуло чак на по села... Пуче запето стање! Оде поп као помаман кући, а сваки час тек се обрне, па прети...

Поче сад и учитељ да се жали својим пријатељима на попа. А поп већ, где год седне и стане, ружи га и опада.

Попови пријатељи жале попа и псују учитеља, говорећи: "Да је он ваљао, не би га ни послали амо!" Учитељеви, опет, пријатељи бране учитеља и веле: "Није попу ваљало, што је то радио!..."

А већ њих двојица - где се год нађу свакад се сваде.

Напослетку поп тужи учитеља.

Трајао је испит у среској канцеларији читавих петнаест дана. Испитани неки ђаци, испитан Живадин, испитан Митар и остали сведоци; донесена и придружена актима и јеина и попова чита. Тако се то замутила жестока парница да среска власт - већ није знала шта ће.

Капетан, добричина нека, тек само слеже раменима, па рече:

- Ја не знам шта ћу им! Тај је поп пома'нитао!... Деде, ћато, прочитај опет његову тужбу, да видимо да нисмо што прескочили!

Ћато узе тужбу из гомиле аката, па стаде читати:

"Начелнику среза тог и тог, Грујица Милановић, учитељ у овдашњем селу, својим неприличним понашањем и опадајући и клеветајућим изразима у више је прилика и пред другим личностима из поменутог села и околине вређао и опадао потписанога, које је потписани равнодушно прећутао и у више случајева истога учитеља опомињао да таково више не чини које се он оканити није хтео.

"Даље, исти учитељ присвојио је и утајао једну моју ствар, то јест, тицу, зовому буљина, или јеина, или односно букавац, коју сам ја, што се тиче, нарочито њему и по нарочитом човеку послао с молбом да ми исту испуни, почем се тим испуњавањем, на прилику, горе поменутих тица искључиво и бави, а готов сам био и дати му пристојну награду за труд око испуњавања исте учињени; али је поменути учитељ Грујица самовласно присвојио себи ту ретку тицу и на моја поискавања и молбе ни досад ми није дао.

"Још имам навести овде да он - Грујица - опорочава и исмева, што се тиче, потписатога свештена чинодејства, што ће посведочити Живадин из истог, на прилику, села и још многи други; напустио је ђаке и дотле развратио да се играју непристојно свештеним утварама потписанога на очи његове.

"Потписани се нашао побуђен да се жали тој власти на таке поступке учитеља Грујице, молећи покорно да ову ствар извиди, букавца, као својину, на прилику, потписаног одузме, а тако исто и свештене утвари, које се, као што сам могао дознати, налазе сад у некој сарачани учитељевој, и у њима држи он - учитељ - што се тиче, јаја и мекиње; а за све то молим, на прилику, власт ту да учитеља Грујицу подвргне казни по закону.

"Напослетку имам приметити и то да деца у овдашњој школи веома слабо напредују, да се речени учитељ слабо на то обазире, да их је напустио и раскалашио, да с њима излази по брдима, те пропушта школско време у дељању, стругању и тесању дрвенарије којекакве, која му није потребна ни за школу, нити је по пропису школском дозвољено њему бавити се истим.

"Да је то све, као што потписани наводи, засведочиће... тај и тај, тај и тај."

Ћато их прочита све по реду.

- Па шта ћемо сад, ћато? - упита капетан.

- Најбоље би било да ми то спроведемо преко начелства министарству, па нека се тамо реши.

- Јест, право велиш. Ми смо учинили своје и ствар испитали: нека они тамо пресуђују како нађу - да је право.

Читав дењак аката, заједно с јеином и поповом читом - оном што су се ђаци њом играли "вина", спроведе се министарству.

Размотрише тамо ствар добро. Видеше да је Живадин донео учитељу јеину а не попу, да се деца нису играла никаким другим "утварама" осем поповом капом, коју је он у винограду, бежећи од града, заборавио, те је бујица снела у поток а деца нашла - што потврђује и сам Живадин и Митар, који је попа гологлава стигао и набио му кошницу на главу да га град не убије. Даље видеше да учитељ није исмевао чинодејства попова, осем што се смејао, његовој молитви од града, а томе су се смејали сви по селу. Даље, видеше из оцена ревизорских и из сведоџаба, што их је поднео - да је Грујица добар учитељ и да је сасвим на свом месту. И решише да се актови баце у архив...

Напослетку, да би се стало на пут толикој свађи и гложењу попову и учитељеву, потруди се онај ревизор те поздрави учитеља да тражи премештај, што он и учини.

И тако преместише учитеља Грујицу. Дадоше му далеко бољу школу и похвалницу за његов рад и успех.

Јеина се врати учитељу, а попу чита.

Како се учитељ растао с попом - не питајте! Да није било људи, било би и за кике... Имали су посла и кметови, и капетани, и пандури!

И сад ће поп Вујица, кад чује зими какву јеину да буче, уздахнути и погледати у онај крај своје собе где је уговарао да намести ону учитељеву.

Извори

• Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милован Глишић, умро 1908, пре 116 година.