5
Ђакон Стеван и два анђела
Висом лете два врана газрана,
Још су виши Дејанови двори,
Пред двором је мајка Дејанова,
Она везе Дејану кошуљу,
Златном жицом, сребрном иглицом, 5
И Дејану своме попијева:
„Расти боље, мој сине Дејане!
„Да отмемо цару царевину,
„Да отмемо краљу краљевину,
„То је наша старевина била.“ 10
Мисли мајка, да нико не чује,
То слушале двије пашајлије,
Па одоше цару казивати:
„О, честити, царе господине!
„Је-ли, царе, тестир диванити?“ 15
Вели њима, царе господине
„Бога вами, двије пашајлијe!
„Јесте, паше, тестир диванити.“
Ал' говоре двије пашајлијe:
„О, честити, царе господине! 20
„Пред двором је Дејанова мајка,
„Она везе Дејану кошуљу,
„Златном жицом, сребрном иглицом,
„И Дејану своме попијева:
„„Расти боље, мој сине Дејане! 25
„„Да отмемо цару царевину,
„„Да отмемо краљу краљевину,
„„То је наша старевина била.""
Кад је царе разумио гласе
И видио, што му Турци кажу, 30
Он се скаче на ноге лагане,
Па на ноге обу jемерлије,
Дур-бојанли чибук распалио,
Опасује два свилена паса,
Кратки су му четрјест аршина, 35
Па узимље перали канцију,
Припасује сабљу посјеклицу,
Узја'ује помамна ђогата,
Удара га с обадвије стране;
Cкаче Бого ујели га вуци, 40
Пред џамијом, ђе клањају Турци -
Три аршина у вишину скаче,
А четири равна поља прима.
Кад је доша' двору Дејанову,
Пред двором је Деју у'ватио, 45
Свеза њему руке наопако,
Бије њега перали канцијом.
Цичи Дејан, кано љута змија;
Кука мајка кано кукавица,
А преврће кано ластавица. 50
Ал' говори царе господине:
„О, старице, Дејанова мајко!
„Је-л, истина, што ми Турци кажу?“
„Је-л' истина, да с' пред двором била?
„И Дејану свом кошуљу везла, 55
„Златном жицом сребреном иглицом,
„И још њему 'вако попјевала:
„„Расти боље, мој сине Дејане!
„„Да отмемо цару царевину,
„„Да отмемо краљу краљевину, 60
„„То је наша старевина била.“"
Каже њему Дејанова мајка:
„Јест истина, царе господине,
„Јест истина, ал' сам се шалила.“
Кад то чуо царе господине: 65
Води Деју каменој тавници
И баци га на дно од тавнице.
У тавници вода до кољена,
Шевар трава момку до рукава,
По њој плове змије и гуштери, 70
Змије кољу, а гуштери штипљу.
Мили боже, чуда великога!
Не пасала ни година дана;
Али иде Дејанова мајка,
Сакупила један товар блага, 75
Па га гони цару господину,
Не би ли јој Деју опростио,
Опросто проклете тавнице.
Кад је дошла цару господину,
Божју му је помоћ називала: 80
„Божја помоћ, царе господине!“
Њојзи царе бога приватио:
„Бог да' добро, Дејанова мајко!“
Ал' говори Дејанова мајка:
„О, честити, царе господине! 85
„Ево теби један товар блага,
„Пушти мени нејаког Дејана!"
Прими царе један товар блага,
Па је онда узћулио брке,
Па старицу ни погледат' не ће. 90
Када виђе Дејанова мајка,
Да јој царе не пушта Дејана -
Она оде кући кукајући.
Мили боже, чуда великога!
Не пасало двије годинице, 95
Али иде Дејанова мајка,
Сакупила два товара блага,
Па га гони цару господину,
Не би ли јој Деју опростио,
Опростио проклете тавнице. 100
Кад је дошла цару господану,
Божју му је помоћ називала;
Божја помоћ, царе господине!"
Њојзи царе бога приватио:
„Бог да' добро, Дејанова мајко!“ 105
Ал' говори Дејанова мајка:
„О, честити, царе господине!
„Ево теби два товара блага,
„Отвори ми проклету тавницу,
„Да покупим кости Дејанове, 110
„Да и' носим у Ситницу воду,
„Да и перем у Ситници води,
„Да и сушим према жарком сунцу;
Нек се од њи' соколови легу!“
Прима благо царе господине, 115
Па се скаче на ноге лагане,
И узимље кључе од тавнице,
Те отвори врата од тавнице -
Кад ли Дејо служи крсно име,
Крсно име светитеља Ђурђа. 120
Пред њиме је сребрена трпеза,
На трпези 'љеба бијелога,
Пуна чаша вина дрљенога.
Пита њега царе господине:
„Бога теби, нејаки Дејане! 125
„Кажи право, тако био здраво:
„Ко ти даде сребрену трпезу,
„Ко ти даде 'љеба бијега,
„Ко ти даде вина црљенога?“
Ал' бесједи нејаки Дејане: 130
„Кад ме питаш, царе господине!
„Кад ме питаш, право да ти кажем:
„Свети Петар сребрену трпезу,
„Свети Нико 'љеба бијелога,
„Свети Иле вина црљенога, 135
„Да ја служим своје крсно име,
„Крсно име светитеља Ђурђа.“
Кад је царе разабрао р'јечи,
Он поскочи, канда међед рикну:
„Бре, Дејане, курвино копиле! 140
„Курве тебе у вину попиле!
„Каквом смрти волиш умријети,
„Али волиш, да те ватром палим,
„Али волиш, да т' у воду бацим?"
Мисли Дејан, мисли свакојако, 145
Све мислио у једно смислио,
Па је цару тијо говорио:
„О, честити царе господине!
„Н'јесам риба, да м' у воду бациш,
„Ни вјештица, да ме ватром палиш; 150
„Већ сам јунак, да јуначки гинем.
„И чуј мене, царе господине!
„Подај мени саката ђогата,
„Нејашена девет годин' дана,
„Нејашена у бој невођена, 155
„И дај мени сабљу пометкињу,
„На којој су кокоши лежале,
„Која ј' пуста за коре прирасла:
„Свежи мени ноге испод ђоге,
„А свежи ми руке наопако; 160
„Па ме пушти низ то поље равно,
„За мном пушти до триста Турака,
„Нек ме Турци ножима разнесу!"
То је царе једва дочекао,
Па му даје саката ђогата, 165
Нејашена девет годин' дана,
Нејашена у бој невођена.
И даје му сабљу пометкињу,
На којој су кокоши лежале,
Која ј' пуста за коре прирасла. 170
Па му веже ноге испод ђоге
и веже му руке наопако,
Те га пушти виз то поље равно,
За њим пушти до триста Турака,
Да га Турци на нож’ма разнесу. 175
Но да видиш нејаког Дејана,
Да га видиш весела му мајка,
Кад је био на сред поља равна:
Он потече пољем широкијем,
Пак он виче грлом бијелијем: 180
Света Петко, одр'јеши ми руке,
Свети Ђурђу наоштри ми сабљу,
„A Неђељо, разиграј ми коња!"
То зачула света Петковица
И то чуо светитељу Ђурђу 185
Брзо иду нејаком Дејану,
Не би ли му од помоћи биле.
Кад виђоше нејаког Дејана.
Света Петка одр'јеши му руке,
Свети Ђурађ наоштри му сабљу, 190
А неђеља разигра му коња.
Мили боже, чуда големога!
Мало било, дуго не трајало;
Кад с окрену нејаки Дејане,
Па поћера до триста Турака 195
По ономе пољу широкоме.
Стотину је сабљом сасјекао,
Стотину је коњем погавио,
А стотини руке савезао;
Пак и' гони цару господину. 200
Кад је доша' цару господину,
Божју му је помоћ називао:
„Божја помоћ, царе господине!“
„Ево т', царе, стотина Турака,
„Нек ти буду за дар и јабуку!“ 205
Прими царе стотину Турака.
Онда Деји љепше бесјеђаше:
„Да си здраво, мој сужње невољни!
„До сад с' био мој сужањ невољни,
„А од саде мој синак једини.“ 210
Па се 'вати руком у џепове
И извади до тријест дуката,
Те говори нејаком Дејану:
„На то теби мој сине једини,
„Па се напи вина црљенога, 215
„Нек ј' од тебе моја кућа мирна.“
Ал' с наљути нејаки Дејане,
На дукате не ће ни да гледа;
Нег узимље сабљу латинкињу,
Па отсјече цару господину, 220
Отсјече му руке до рамена,
Тако Дејан задобио царство,
Па он оста сретно господујућ'
И царујућ' све до свога в'јека.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
