Нечиста крв/Глава друга

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нечиста крв
Друга глава
◄   Глава прва 33. Глава трећа   ►

Зато Софка никада није волела да о тим својим претцима мисли, јер је знала да би увек тада по три и више дана, чисто као кријући се од саме себе, ишла по кући болесна.

Свога рођеног деду и бабу једва као кроза сан памти. Бабин лик увек јој је мало јаснији. Вечито је седела доле у соби и то увек леђима подупрта о зидове купатила, као да је и лети хтела да их греје и пари. Шиљаста носа, шиљасте браде, али за чудо висока чела и крупних, тако дубоких и тајанствених очију, са јасно изведеним до на крај чела дугачким обрвама и густим као сен трепавицама. Што је најгоре, она је свом мужу, Софкином деди, падала као нека рођака, истина не по крви, по оцу и матери, али ипак по неком стрицу. Грдан је новац морао да дâ док се венчали. И после, као зато што се тако близак род узели, говорило се да је она увек била повезане главе, која ју је од тада једнако болела, и од које се је она једнако лечила, а највише љутом, препеченом ракијом. Деда је звао својом „мајчицом“ и готово је на рукама носио.

А деду памти само по једном. Чим Софка поодрасла, умела сама да једе и седи за софром, он, деда, наредио да и испред ње на софри, као и пред њим и пред осталим члановима породице, стоји напуњен сатљик вина. Само га по том памти, а више ништа. А после су јој причали: како — кад Софкин отац одрастао и, као што је ред и као што доликује кући, толико богатој, отишао, поред Солуна, чак у Цариград, да што више путује и учи тај њен деда и баба тада никако нису били код куће. Остављајући момку Тонету магазу горе у чаршији а кућу Магди, слушкињи, коју су још дететом узели и лепо је удомили, једнако су били на чивлуцима. Тамо се хранили од чивчија, да би се само могао | што више Софкином оцу, ефенди-Мити, новац да шаље, те да он што безбрижније живи, учи и што више научи.

И заиста, када се Софкин отац вратио, био је први „ефенди“, господин. Лепшега у вароши није било. Лепше турски, грчки и арапски говорио него свој матерњи језик. За све је био туђин и стран, нарочито за толику родбину. Истина, говорио би покаткад и здравио се с којим од њих, али више обичаја ради него што је хтео. Чак ни са оцем и матером, тек по који пут. Није ни јео са њима доле, у приземној соби. Горе, у гостинској соби, морало да му се поставља и нарочито за нега да се кува, толики је био пробирач. Једино што га загрејавало, чиме се поносио, било је то што га због те његове учености а и отмености почели први бегови и паше да позивају. И то не они стари бегови, бегови само по богаству, већ ови други, који су, поред богаства, исто тако били школовани и научени као и он сам и који су у последње време почели овамо да долазе и да бивају постављани за меџлисе и за судове. Они га призивали к себи, дружили се с њиме. Приликом суђења, на саветовањима, бивао је он, као тумач, као нека веза између њих и народа коме је требало да ови суде и заповедају. Чак су га на своје гозбе звали, у своје куће примали, као што је и он њима враћао те гозбе и дочеке, али који су луксузношћу и нарочитим реткостима морали превазилазити те њихове. Тако исто он је био најбољи и најмеродавнији оцењивач женскиња које би бегови доводили за себе.

Доцније, када је требало да се жени, пошто | већ није било у вароши, као пре, онако богатих девојака из првих кућа, него је остајало: или да са великим миразом узме какву сељанку, јер једино још са села су пристајале да, доносећи са собом имања, дођу у варош и у овакве старе куће; или да пробира и узме лепу, али готову сироту.

И он је ово друго изабрао. Софкина мати је била најмлађа од свих сестара, и кућа њена била је истина некад мало богата, али тада доста оронула. Живели су од кирије од неколико оронулих дућанчића при крају вароши. Софкине матере отац, вечито болешљив, готово слеп, једнако је седео код куће са навученом модром хартијом над очи, бојећи се сунчанице, и вечито распасан, изнегован, као да се тек сада из постеље дигао. Њене сестре одавна то некадашње богаство прежалиле и поудавале се за ситне трговце, бакале, већином скоротечнике, док се Софкина мати, Тодора, од свих тих сестара одвајала. Била више мушко него женско. Вижљаста, сува и црномањаста. И нико се није могао надати да ће из ње каква лепота изићи. Али не преварило то њега, ефенди-Миту. Чим је такву видео, одмах, знајући у какву ће се лепотицу доцније развити, на изненађење и чудо свима, а највише на уштрб дотадање своје гордости и господства, узео је за жену. И заиста, није се преварио. Као из воде, после годину дана удадбе, Тодора се развила и пролепшала у прву лепоту.

Али њега то брзо заситило, те опет наставио свој стари начин живота. Као и пре, када је био нежењен, морало се њему исто тако горе, одвојено, носити, и ручак и вечера. Ретко је силазио међу њих, | још ређе се са њима разговарао а камо ли да је хтео штогод по кући да види, надгледа. А доцније, кад му жена родила Софку, морала је сасвим да се одвоји од њега и да спава доле, са свекром и свекрвом, само да би он могао што одвојенији и мирнији да буде. А опет увек, чим би му се указала прва прилика, гледао је што пре да оде на какав пут, тобож по трговину. Истина, тада већ нису, и то због оскудице у новцу, трајала дуго та његова путовања, али ипак су била честа. А највише су падала у она доба годишња када је некада, још као млад, ишао на та путовања и науке. И чак за време тих путовања умрли му отац и мати, Софкин деда и баба. И као да га гласник није могао на време наћи, када се то десило, те није могао стићи, да их бар види мртве.

Али поред све те његове одвојености и усамљености од куће, од родбине, па чак и од своје жене, у кући се ипак живело исто онако раскошно и у изобиљу. Софкина се мати, вечито захвална што је он њу узео, узвисио је к себи, показа, више него што су се од ње надали. Као да је била из прве и најбогатије куће, тако је намештала собе, тако готовила јела, дочекивала госте и родбину. И даље се цела родбина ту скупљала, долазила. Она, мати јој, гледала је да приликом сваког празника, славе, имен-дана буде увек све лепше и раскошније. А на његову ту вечиту одвојеност, усамљеност од свих па и од саме ње, своје жене, никада она чак ни изразом лица, покретом, а камо ли речју, да штогод показа.

Тек доцније, када Софка поодрасте, он је | више ради ње, Софке, него ради матере, почео се као разнежавати, и по неки пут прилазити к њима. Сам је почео Софку учити да чита и да пише. Покаткад у вече, кад би долазио кући, а доле, испред кујне, међу матером и међ осталим женама, била и Софка, и кад би му она полетела у сусрет, он би онда, грлећи је, долазио са њом. Софка би тада осећала по својим образима његове руке, прсте, како је шашоље око врата, по брадици и по гргуравој косици. И сада, када се тога сети, Софка би почела да осећа онај мирис његових прстију, сувих, нежних и при крајевима мало смежураних, мирис његова одела и нарочито рукава, из којега се та његова рука помаљала и њу грлила и к себи привлачила.

— Па како си ми, Софкине? Јеси била добра? — сагињући се к њој тако расположен, застајао би са Софком испред кујне и почео да се или са матером разговара или са осталим женама здрави, а не, као до тада, да и не застајкујући и не гледа јући ни ко је ту, а камо ли здравећи се, одмах се пење, иде право горе, у своју собу.

Сви би се тада ослободили, а нарочито мати јој, која једва дочекујући ту прилику да се и она са њим, највише ради осталих жена, штогод разговара, шали, почела би тобож Софку код њега да пањка:

— Добра! Цело јутро јури и трчи кроз башту. Не могу да је задржим. Само кида цвеће и баца.

Софка, једнако осећајући на себи његову руку и грлећи му колена и широке чохане чакшире, и тада још, онако мала, па је већ знала да ће то ма- | тери чинити радост и срећу, мазећи се око оца, почела би да одриче и да се правда:

— Није, ефендијице, није, татице! Није, жив ми ти!

Он, узимајући је у наручја, носио би је собом, горе, у ону његову собу.

И ако би тада почео да пада мрак, доле код матере нико од посетилаца не остао, он би онда почео са њоме да се игра.

А највише би, мећући је на миндерлук, клечећи испред ње, узео њене ручице да обвија око свога врата, своју главу да меће у њен скут и да је гледа неким тако широким, чудним и дубоким погледом. Као да му из самих очију сузе иду, уста почну да се покрећу и влаже се. Никако не може да је се нагледа, једнако као у Софкиним очима и устима налазећи и сећајући се нечега. Ко зна чега? Да ли нечега непрежаљеног и ненађеног? Да ли што овако лепа Софка није мушко, његов наследник? Да ли што га њене танке уснице, детиње али црне очи и мало, тамно чело, са већ дугом косом, подсећају на матер, на онакву какву је први пут видео, први пут се њоме занео?

Носећи је на рукама по соби, грлећи је, говорио би:

— Софкице!... Татина Софкице!

И све би је јаче грлио, тако да се Софка и сада сећа његове скоро избријане браде, која би је тада почела по лицу да гребе.

И ако све то његово изненадно расположење, та бујност, не би била прекинута случајним доласком некога или ма чим другим, онда би и матер к себи звао. Тада би заједно вечеравали, заједно седели горе, у његовој соби. И Софка не памти слађе вечере од тих. И сутра настали би тако исти срећнији дани. Колима би одлазили у Доње Врање на чивлук. Али нико више сем њих троје и Магде. У колима, на прво место седао би он. И као свакада, изваљен на седишту, са једном ногом опруженом и по њој опуштеном руком, обучен у чохано одело, али не као остали, већ у неком нарочитом за њега кроју. Чакшире мало уске, без гајтанâ, јер су оне лакше а скупље стају због тежег шивења. Сува, дугуљаста, мало кошчата лица али свагда стегнута израза очију и уста и са мало високим челом и једном по њему набраном, попречном бором, испод косе. Испод чела су биле његове увек уморне, увек упола отворене очи. Оном другом руком држао би Софку на колену, а она би била тада окићена и обучена као већ велика девојка. Цела коса била јој повезана, сви зулувчићи извучени око чела и ушију, а претрпана минтанима и накитима. Спроћу њих седела би мати. Она, сигурно окупавши се за овај излет, била сва румена и светла. Њене очи, оне њене чувене, крупне очи са изведеним обрвама и врелим јагодицама, тако би јој се сјале а уста срећно играла.

Кола би силазила наниже. Улазила би у онај пролаз, узан и притешњен засађеним врбама и ископаним јендецима, али зато пун свежине. Онда би излазила и ишла ка оној равници, подједнако равној због засађеног кукуруза и дувана. Тада би се све брже примицали. Магда горе, код кочијаша, | усред корпи и завежљаја са јелима и питама, већ не би могла да издржи а да се не здрави и разговара са сељацима пролазницима и радницима. У осталом, она је једина и одговарала на њихове поздраве, пошто он, ефенди Мита, са Софком у крилу, заваљен, није гледао ни у кога већ једино у оно своје испружено колено нарочито у своје лаковане, плитке, и то дупле, праве турске ципеле. Или је бар тако изгледало да само у то гледа, да не би ваљда примећивао те поздраве и морао на њих одговарати.

У чивлуку, ограђеном зидом и тополама, одмах до реке, пуном свежине и хлада, чак и зиме усред лета, провели би неколико дана. Отац би био цео дан доле, у башти, изваљен на јастуцима, опкољен тацнама дувана и шољама од испијених кафа. Мати горе, на кули, сва срећна, једнако је била на прозорима од собе, које тобож ветри и паје. Магда вечито у свађи са чивчијама и слугама, што јој не доносе како треба из села масло, сир и пилиће, да се вечера не задоцни. У вече вечеравали би уз пиће, које би се у реци хладило, и уз оно ноћно, издвојеније и јаче жуборење реке, клапарање воденицà, а више њихних глава једнолико, као из далека, шуштање топола, њиховог густог, сочног лишћа. После, док би мати намештала горе постеље, отац би остајао да пијући лешкари.

А често, испрва тихо, за себе, доцније јаче и гласно, почео би да пева. Па се тек занесе, почне на сав глас. Мати не сме да га прекида. Само га отуд, из обасјане собе, слуша. Софка по материном лицу види да она речи у песми не разуме, стране су јој, али се види колико их осећа, како од среће, | раздраганости чисто трепери и отворених уста гута одоздо његов глас, који се све више почиње да разлева по башти, реци и тополама тако чудно, страсно и топло.

Доцније, када би мислио да је Софка већ заспала, долазио би и он горе са још непопијеним вином у стаклету и продужавао песму. Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста.

Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна. Не би могла Софке да се нагрли и да је се наљуби, јер ето њој, своме детету, Софки, има да заблагодари што јој се опет вратио он, њен муж и његова љубав.