5
Несуђено вјенчање
У свјету се наћи не могаше,
Што се двоје драго миловаше,
Пеик Јово с племенитом Маром.
Душманима то је мани било,
Мани бише, пак их омразише,
Би година, не састадоше се,
Била друга, не проговорише,
Била трећа, па се састадоше,
Састаше се на водици ладној;
УЈова је седефли тамбура,
Ситно куца, танко попијева.
У Маре је од злата маштрафа,
МараЈова водом посипала.
Јоштјој вели пеика Јоване:
„Ништа мене не пољевајМаро!
„Мене мајка испросила драгу,
„Одтебеје и љепша и виша.“
„Мала т' фала, пеиче Јоване!
„И мене је моја мајка дала
„Преко мора за дуждева сина,
„За Мијајла дужда одМлетака.
„Ако мене не вјерујеш Јово,
„Дођи к менеу прву неђељу,
„Да дочекаш кићене сватове.“
Мисли Јово, да се шали Мара,
Једва чека челебија Јово,
Да му дође свијетла неђеља.
Кад наступи свијетла неђеља,
Стаде јека зелене планине,
Стаде звека поља широкога,
Излазио челебија Јово,
Излазио на друм пред сватове:
„Стан'те свати! моја је ђевојка.“
Не бесједи нико од сватова,
Већбесједи са коња ђевојка:
„Да сам твоја, у тебе бих била,
„У твом двору прстење дерала.
„Примакни сечелебија Јово !
„Да ти речем двије три ријечи.“
Пружи њемутри ките цвијећа:
„Једна оцу, а друга ти мајци,
„Атрећа ти нашим душманима,
„Што се нама љубит' недадоше.“
Оде Мара здраво и весело,
Оста Јово на друму широку,
У пут га је забољела глава,
Оде болан двору бијеломе.
Далеко га угледала мајка,
Суближе га мало сусретала:
„Што јеЈово! моје миловање?“
„Прођи ме се моја мила мајка!
„Руса меје забољела глава,
„Већ ми стери меканедушеке,
„Немој стерат' дуго ни широко,
„Нећу тебе дуго боловати,
„Већ ми стери иуско и кратко,
„Боловаћу, пребољети нећу.“
Мајка стере дуго и широко,
Не би ли јој дуго боловао.
Леже Јово у мекудушеку,
Па говори остарјелој мајци:
„Пиши књигу племенитојМари,
„Кад преминем с овога свијета.“
То изусти, а душу испусти.
Књигу пише саморана мајка,
Теје шиље племенитој Мари,
Па добави хитра књигоношу,
Шиље књигу Мари у Млеткама:
„0ти Маро! снахо несуђена!
Умријети челебија Јово.“
Када Мари ситна књига дође,
Књигу учи, сузе пролијева,
Па се моли свекру бабу своме:
„Спреми менеу род у матере,
„Стара ми је на умору мајка,
„Да ми сеје алалити ш њоме,
„Да на мене клетва не остане.“
Молила се и умолила се,
На ино седужду не могаше,
Но је спреми у род у матере.
Не отиде остарјелој мајци,
Него оде Јову на дворове.
Мајка кука како кукавица,
А превија како ластавица.
У то доба племенита Мара,
Те заједно жалостдијелише,
Млада Мара црче од жалости,
Укопашеједно до другога.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
