Несташна девојка
| Несташна девојка Писац: Јован Грчић Миленко |
Бацала се девојчица снегом,
Ударала драгом у прозоре:
Док драгоме прозор не разбила!
Њу карала зима са сокака:
»Јо, шта радиш, несташна девојко,
Што разбијаш прозориће драгом?!
Да ти није вером преврнуо,
Или те је љуто увредио?«
Ал’ девојка зими одговара:
»Мучи, зимо, снег ти поцрно,
Ја не лупам прозориће драгом
Што је српском вером преврнуо
Ил’ што ме је срцем увредио:
Мој је драги вера уверена
А не уме мене да увреди;
Већ ја вурам снега дробљивога
Зато само да га мало једим!
А што стакла на прозори лупам,
Ћеф ми дош’о — мало да зазвече...
Мој је драги газда дукатлија,
Може прозор златом да оквири,
Може шарке сребром да окива; —
Па да хоћу само да намигнем,
Би треснуо кесом препуњеном,
Тресак би се чак до неба чуо...
Би купио са небеса сунце
Да растопи тебе, злобна зимо!«
У Бечу, 28 јуна 1869.
Извор[уреди]
Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 74-75
|