Несам драгу за годину видео,
па ја пођо[1] горе, доле, сокаком,
свака драга на вратима седеше,
моја мене на вратима чекаше:
с трудом огањ запретала, мораде, 5
сламком врата подупрла, баш тако,
смиљем собу застирала, чека ме,
а босиљак престирала, нада се.[2]