Неречене мисли

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Неречене мисли
Писац: Милутин Бојић


Milutin Bojic1.jpg


                  Неречене мисли

Боже отаца наших, Господе деце моје,
Што си ме оставио и у прах све ми сруши?
Звоници моји мртве место часова броје,
И пред олтаром твојим моја се јетра пуши.

Градови моји леже кô развалине старе,
Житнице моје пустош, а дворце сумор краси,
Џелати друмом блатним спаљују и крстаре,
У затрвеном куту свети се пламен гаси.

Боже отаца наших, видиш ли моје кћери?
Најслађе то је воће и цвет за гозбе гнусне.
Ако сам грешан, њином чедношћу грех не пери;
Већ окужи им недра, већ разгубај им усне,

Унакази их, Творче, да њина тела млечна
За вино мог крвника не буду бистра купа.
Авети нека буду и чудовишта речна,
На један кикот њихов, да враг мој косе чупа.

Невиној деци не дај, да очај крв им мори,
Утробу мајке своје и дан свој да прокуну.
Милошћу снова ноћних тешки им дан одмори.
Не дај, да на крв оца, на кости браће, пљуну.

Не дај, да остарина сина се свог одриче,
Веру у пород згази, уздање да погребе!
Човек је за ме мртав, демон ме к себи виче;
Дај ми, сред бола мога, да верујем у Тебе!

1916



Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:
Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 102 године.