Неречене мисли
Боже отаца наших, Господе деце моје,
Што си ме оставио и у прах све ми сруши?
Звоници моји мртве место часова броје,
И пред олтаром твојим моја се јетра пуши.
Градови моји леже кô развалине старе,
Житнице моје пустош, а дворце сумор краси,
Џелати друмом блатним спаљују и крстаре,
У затрвеном куту свети се пламен гаси.
Боже отаца наших, видиш ли моје кћери?
Најслађе то је воће и цвет за гозбе гнусне.
Ако сам грешан, њином чедношћу грех не пери;
Већ окужи им недра, већ разгубај им усне,
Унакази их, Творче, да њина тела млечна
За вино мог крвника не буду бистра купа.
Авети нека буду и чудовишта речна,
На један кикот њихов, да враг мој косе чупа.
Невиној деци не дај, да очај крв им мори,
Утробу мајке своје и дан свој да прокуну.
Милошћу снова ноћних тешки им дан одмори.
Не дај, да на крв оца, на кости браће, пљуну.
Не дај, да остарина сина се свог одриче,
Веру у пород згази, уздање да погребе!
Човек је за ме мртав, демон ме к себи виче;
Дај ми, сред бола мога, да верујем у Тебе!
1916
