Немушти језик

У некаква човека био један чобан који га је много година верно и поштено служио. Једном, идући за овцама, чује у шуми неку писку, а не знадијаше шта је. На тај глас отиде он у шуму да види шта је. Кад тамо, али се запожарило, па у пожару змија пишти. Кад чобан то види, стане да гледа шта ће змија радити, јер се око ње са свих страна било запожарило, и пожар се једнако к њој примицао. Онда змија повиче из пожара: Чобане, забога, избави ме из ове ватре! Онда јој чобан пружи свој штап преко ватре, а она по штапу изађе, па њему на руку, па по руци домили до врата и савије му се око врата. Кад чобан то види, нађе се у чуду, па рече змији: Шта је то, у зао час! Ја тебе избавих, а себе погубих. Змија му одговори: Не бој се ништа, него ме носи кући моме оцу. Мој је отац змијињи цар.Онда јој се чобан стане молити и изговарати да не може оставити својих оваца, а змија му рече: Не брини се нимало за овце; овцама неће бити ништа; само хајде што брже. Онда чобан пође са змијом кроз шуму и најпосле дође на једну капију која је била од самих змија. Кад дођу ту, змија на врату чобанову звизне, а змије се све одмах расплету. Онда змија рече чобану: Кад дођемо у двор моме оцу, он ће теби давати шта год заиштеш: сребра, злата и камења драгога, али ти не узимај ништа, него ишти немушти језик. Он ће се дуго затезати, али ће ти најпосле опет дати. Уто дођу у двор к оцу, и отац плачући запита змију: „Забога, синко, где си!?“ А она му каже све по реду како је био опколио пожар и како је чобан избавио. Онда цар змијињи рече чобану: Шта ћеш да ти дам за то што си ми сина избавио? Чобан одговори: „Ништа друго нећу, него да ми даш немушти језик.“ А цар рече: „Није то за тебе, јер да ти то дам,па да коме кажеш, ти би одмах умро, него ишти друго шта год хоћеш, даћу ти.“ На то му чобан одговори: „Ако ћеш ми што дати, дај ми немушти језик, ако ли ми то не даш, а ти збогом остај! Мени друго не треба ништа.“ Па пође да иде. Онда га цар врати натраг говорећи му: „Стани! Ходи овамо, кад баш то хоћеш. Зини!“ Чобан зине, а змијињи му цар пљуне у уста, па му рече: „Сада ти пљуни мени у уста.“ Чобан му пљуне у уста, а змијињи цар опет чобанину. И тако три пута пљуну један другоме у уста, па му онда змијињи цар рече: „Сад имаш немушти језик. Иди збогом, али за главу своју ником неказуј, јер, ако кажеш комегод, одмах ћеш умрети.“ Чобан пође кроз шуму, и идући чујаше и разумеваше све што говоре тице и траве и све што је на свету. Кад дође к овцама и нађе их све на броју и на миру, леже мало да се одмори. Тек што легне, али долете два гаврана те падну на једно дрво и почну се разговарати својим језиком говорећи: „Кад би знао овај чобан, овде где лежи оно црно шиљеже има у земљи пун подрум сребра и злата.“ Чобан, кад чује то, отиде своме господару те му каже, а господар дотера кола па откопају врата од подрума и крену благо кући. Овај је господар био поштен човек, па све благо даде чобану говорећи му: „Ево, синко, ово је све твоје благо, то је теби Бог дао. Него ти начини себи кућу, па се жени, те живи с тим благом.“ Чобан узме благо, начини кућу, и оженивши се стане живети, и мало помало изиђе он најбогатији човек несамо у ономе селу него у свој околини није га било. Имао је свога овчара, говедара, коњушара, свињара, многу имовину и велико богатство.Једном лицем на Божић рече он својој жени: Спреми вина и ракије и свега што треба, па ћемо сутра ићи на салаш да носимо пастирима нека се и они провеселе.Жена га послуша и уреди све какоје заповедио. Кад сутрадан отиду на салаш, онда газда увече каже свима пастирима: Сад сви скупите се, па једите и пијте и веселите се, аја ћу бити код стоке сву ноћ.И тако газда отиде и остане код стоке. Кад је било око поноћи, али курјаци заурлају, а пси залају; курјаци говоре својим језиком: Можемо ли доћи да учинимо штету, па ће бити меса и вама ?А пси одговарају својим језиком: Дођите, да бисмо се и ми најели! Али међу псима бијаше један матори пас који само још два зуба имадијаше у глави. Онај матори пас стане говорити курјацима: Тамо њима то и то! Док су још ова два зуба мени у глави, нећете ви учинити штете моме господару.А то газда све слуша и разуме што они говоре. Кад ујутру сване, онда газда заповеди да све псе потуку, само онога маторога пса да оставе. Слуге стану говорити: Забога, господару, штета је!А газда им одговори: Што рекох, то да учините.Па се оправи са женом кући, и пођу на коњима: под њиме бијаше коњ, апод женом кобила. Идући тако, човек измакне напред, а жена заостане. Онда коњ под човеком зарже. Коњ вели кобили: Хајде брже, што си остала!А кобила одговара:Е, ласно је теби, ти носиш једнога господара, аја троје: носим газдарицу,и у њој дете, па у себи ждребе.На то се човек обазре и насмеје, а жена то опази, па брже ободе кобилу и стигне човека па га запита зашто се насмејао. Он јој одговори: Низашто, само онако.Ал жени не буде то доста, него салети мужа да јој каже зашто се насмејао. Он се стане бранити: Прођи ме се, жено, бог с тобом,што ти је? Не знам ни сам.Али што се он више брањаше, она све више наваљиваше на њ да јој каже зашто се насмејао. Најпосле јој човек рече: Ако ти кажем, ја ћу одмах умрети.Она опет, ни за то не марећи, једнако навали говорећи да друкчије неможе бити него да јој каже. Уто дођу кући. Одседнувши с коња, човек одмах наручи мртвачки сандук и кад будеготов, метне га пред кућу, па каже жени: Ево, сад ћу лећи у сандук, па да ти кажем зашто сам се насмејао; али како ти кажем одмах ћу умрети.И тако легне у сандук, па још једанпут обазре се око себе, кад али онај матори пас дошао од стоке и сео му у чело главе па плаче. Човек, опазивши то, рече жени: Донеси један комад хлеба те подај томе псу.Жена донесе комад хлеба и баци пред пса, али пас неће ни да гледа, а петао дође и стане кљувати у комад.Онда пас рече петлу: Несрећо несита, теби је до јела,а видиш где газда хоће да умре!А петао му одговори: Па нек умре кад је луд. У мене има сто жена, па их свабим све на једно зрно проје кад где нађем, а кад оне дођу, ја га прождерем; ако ли се која стане срдити, ја је одмах кљуном; аон није вредан једну да умири. Кад то човек чује, он устане из сандука, па узме батину и дозове жену у собу. Ходи, жено, да ти кажем. Па све батином по њој. Ето то је, жено! Ето, то је, жено! И тако се жена смири и никад га више не запита да јој каже зашто се смејао.

Извор

• Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 10–14.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.