Немилосном богаташу (1889)
Ал' си сретан, богаташу,
Имаш сребра, злата;
Уживања разна
Од Бога ти дата.
Без муке и брига
Сједиш у твом стану,
А од леда мрзне
Срце сиротану.
Као гуја цвили,
Па те тужан моли,
Да му дадеш хљеба,
Да глади утоли.
А ти канда не знаш,
Не чујеш му гласа,
Не разум'јеш муку,
Стрепње и ужаса.
На меканој свили,
Покрај топле пећи,
У спокојству лежиш,
У највећој срећи.
Ал' сјети се, сјети
И тог сиротана,
Помози му сада
Сред чемерних дана.
Уд'јели му јадном,
Не гони га с прага,
Ох, тако ти Бога!
Ох, тако ти Блага!
Имај срце, с којим
Осјећај се спаја;
Не заборав' на то
У свили, сред сјаја.
Врши дужност своју,
Буди срцем човјек,
Сиротана тјешит'
Слава ти је дов'јек.
Уд'јели му јадном,
Не гони га с прага,
Ох, тако ти Бога!
Ох, тако ти блага!