Немилосном богаташу (1888)
Попô си се сред милина,
Двор ти злато, свила краси;
Богаташ си од давнина -
Ал', човјече, прашина си.
Сиротиња тужи, цвили,
У јаду јој теку часи;
А ти лежиш у тој свили -
Ал', човјече, прашина си.
До ушију допиру ти
Сиротињске муке гласи;
Ти презиреш тај глас љути -
Ал', човјече, прашина си.
Ти је гониш, а не видиш
Како сузом лице кваси;
Ти си силан, ти с' не стидиш -
Ал', човјече, прашина си.
Замало ћеш, ој смртниче,
На свијету тако бити,
Замало ћеш, ој смртниче,
Јер ћ' и тебе земља скрити.
Преминуће сва милина,
Оставићеш своје дворе;
И они ће бит прашина,
Времена ће да их соре.
Имај срца! Буди човјек!
Нек те дјела дижу свуде,
Па ћеш тако живит довијек' -
И кад тијело прах ти буде.
У Мостару, 16. новембра 1888.