Немања (Алекса Шантић)/1

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

◄   Насловна   ►

(Ћелија обична и проста. У позадини, десно, ниска једнокрилна врата од ораховине, а лијево проста дрвена постеља, гдје оронуо и у дубокој старости пошљедње часове борави Симеон. На лијевом зиду виси икона Богородичина тројеручица са прислуженим кандилом. Испред иконе, на једном старом столу, расклопљено еванђеље, на коме лежи сребрени крст, уз то један епетрахиљ, путир са златном кашичицом, бројанице и воштаница. Према постељи Симеоновој, на лијевом зиду висе монашке расе и једна рогозина. Уза Симеонову постељу клечи Саво, док Роман пред иконом нечујно из Требника чита молитве. — На пољу је предосвитно фебруарско доба, али се још кроз малу ћелијску видњачу назире блиједа мјесечева свјетлост, која све више изумире.)


СИМЕОН (пошље грозничавог сна отвори очи):
Које је доба?
САВО:
Звијезде крају скоре...
СИМЕОН:
Свиће?
САВО:
Скоро ће јутро избити иза горе.
Је ли ти лакше?
СИМЕОН (као у агонији):
Лакше је ... к’о да ми зора живота зори,
Па душа диже се њој.
САВО (гладећи га по лицу):
То твоје тијело у огњу јоште гори.
СИМЕОН:
Кад душа хоће у далек завичај свој
Гдје незалазна сунца трепте и грију,
Тада из душе огњеви радости бију.
Па т’јело пламти...
САВО (зајеца љубећи му руку):
Оче!
СИМЕОН:
Не плачи, драго чедо;
Божија воља!
САВО:
Оче... ја јоште хтједо’
Љубити дуго твоју сребрену влас,
И вјерно на твог срца великом жару
Гријати срце, и слушати, у олтару,
Молитве твоје топли и благи глас.
СИМЕОН:
И мене боли... и моја суза кану...
(Брише сузе)
И ја бих хтјео да блажен још гледам у те;
Но Господ, ето, неба ми отвара путе...
САВО (јецајући и љубећи оца):
Мој добри оче!
(Кандило чудесно затрепери и сребрену свјетлост проспе по лицу Симеоновом.)
СИМЕОН:
Каква то свјетлост грану?!
К’о да ме, ево, јато звијезда осу?...
САВО:
То, оче, на те кандило свјетлост просу.
СИМЕОН:
О, како топло! о како мило грије!
Не, сине! Ово свјетлост кандила није!
Ово су душе мртвих ратника моји’,
Чија крв света травке и земљу поји
Граница наших... На моје веђе старе
Оне падају.
Крилима трепте и заре,
И чекају ме...
САВО:
Смири се, оче свети.
Свиће, а ока још ниси нн труни свео.
СИМЕОН:
Бдијем, јер анђео покоја мога лети
Чујеш ли како широки шушти му вео?
(Пауза)
Чујеш ли пјесму? Чујеш ли анђела звуке?
Он ступа мени и топле пружа ми руке
И приноси ми Вјечног Живота чашу.
Па за то, сине, да би је спокојно пио,
С оцима светим опростит’ бих се хтио.
САВО (бришући сузе, монаху Роману збори):
Оче, Романе, позови браћу нашу.
СИМЕОН:
Ближи се доба... Моли их и позови
Нек’ дођу.
РОМАН (лагано оде).
САВО:
Оче... свог сина благослови!
(Јецајући пане на колена, приклони главу, а Симеон ганут спусти му руке на тјеме.)
СИМЕОН:
Свјетлости очију мојих, и плоде грана
Мога живота! Пјесмо радости сјајне!
Утјехо, храно мојих дубоких дана!
Љубљени сине, нек’ Господ над тобом бдије
И на те лије
Блага милости трајне!

Извори твога живота да не би били
Оскудни, сине, Вјером срце оплоти!
И њеним дахом све своје дане окрили,
С бездани сваке њеним се летом дижи!
И сјајан стижи
Радости и лепоти!

Остај и буди извор што жедне поји;
И крепко стабло с плодима благодатним!
Пред тобом поље твојих отаца стоји,
Приступи њему — привиј се родној груди,
Њен сијач буди
И зрњем преспи је златним!...
САВО (пољуби га у руку):
Љубави твоје многе сам плодове брао!
Па ако негда, у бури младих лета,
Згријеших теби, нека ти није жао,
Опрости мени мој Родитељу лепи!
СИМЕОН:
Просто ти, сине! И вјечно нека те крепи
Благослов неба и Оца љубав света!
(Методије, Харитон, Мелентије и Роман и мноштво монаха улазе.)
МЕТОДИЈЕ (скрушен приступи Симеону и пољуби се с њим):
Оче и друже! Утјехо! Светиљко наша!
(Заплаче а и остали монаси бришу сузе.)
СИМЕОН:
Стишајте срца! Ово је света чаша,
Гдје Господ грела Вјечног Живота лије!
МЕЛЕНТИЈЕ:
О благо оном, ко тако сјајан је пије!...
ХАРИТОН:
Не, наша суза никад неће стати,
Јер ти нам бјеше истински брат и друг!
СИМЕОН:
Награду за то мени ће Онај дати,
Кад јутрос ступим у Његов звјездани круг!
Но прије него скрушена душа ова
Онамо горе свјетлила нађе нова,
И своме Оцу на топло пане крило,
Опростите ми!...
СВИ:
Богом ти просто било!...
ХАРИТОН:
А и ти нама праштај, наш друже смјерни!
СИМЕОН:
Нека вам је просто, моји другови вјерни!
Ходите да вас загрли једном јоште
Симеон стари!
(Бришући сузе приступају по реду: Мелентије, Харитон, Методије, Роман и пољубе се с њим.)
Свијећа крају скори...
Збогом! — прислужите душе нек’ свака гори
Пред иконама кротости и милоште!
И појте њему, Оцу вјекова свије’!
О тешко ономе, ко га познао није,
Јер је он свуда! У колу јасних планета,
У лету ноћи и у рођењу зоре!
На врховима клисура и дрвета!
O Њему збори трава, цвијет и клас!
Приклон’те ухо и његов чујте глас,
И у свом срцу нос’те га вијек цио!
ХАРИТОН:
Вазда си виши од свију других био!
Па и сад, када смирај твојијех дана
Пошљедње руже на твоју просипа влас,
Стојиш, к’о стабло несломљених грана,
И слатким плодом љубави дариваш нас!
O благо земљи, која те је дала,
Јер ти јој даде живот и теби хвала!
СИМЕОН (ганут):
С радошћу гледам свога живота вече!
Моју захвалност нек’ моја суза вам рече!
(Таре сузе.)
МЕТОДИЈЕ:
О, кад би таки у роду били чести!
СИМЕОН:
Хвала вам, хвала!
(Мелентију)
Оче! сад ме причести!
Причешћем слатким к’о росом цвијет здрави,
Нек’ окупана душа Богу се јави!
Методије (стави епитрахиљ, узе Требник и приступи Симеону, кога је међутим Саво уз помоћ друштва намјестио да усправно лежи):
Отвори срце! Исповијести приступи!
СИМЕОН:
К’о што је свако грешан на земљи тој,
Грешан сам и ја. Молитвом светом искупи
Грехове моје, и Богу славу пој!
(Хор монаха отпјева: „Царју небесни“.)
МЕТОДИЈЕ (с путиром у руци приступи Симеону):
Причашчаетсја раб божији, Симеон чеснаго Исуса
Христа во оставленије грехов и жизан вјечнују!
(Хор монаха отпјева: „Тјело Христово примите”.)
СИМЕОН (узме причешће и његово се лице чудесно расвијетли):
Још ’вака свјетлос’ преда мном није била!
К’о да ме анђ’о додирну врхом крила!
МЕЛЕНТИЈЕ:
Свјетлост је вазда гријала твоје путе,
Јер Господ вазда оком је гледао у те!
ХОР НАРОДА (с поља):
Нашу славу не угаси!
Милости нам пошљи сјај!
Симеона оца спаси!
Ти му, Боже, снаге дај!
СИМЕОН (на глас народне молитве тргне се и светитељски насмијана лица слуша у заносу):
Сањам ли ово, па поток златних ријечи
Покоја слатког жедну ми душу поји?!
Откуда гласи?! Откуда топли звуци?!
МЕЛЕНТИЈЕ:
Пред манастиром то, оче, иарод клечи
И за те моли.
ХАРИТОН:
Мноштво ратника твојих
Чека и жели да твојој приступи руци!
СИМЕОН:
Мој народ! моји ратници стари, је ли?
РОМАН:
Владару своме поклонит’ би се хтјели.
СИМЕОН (заносно):
Отвор’те врата, пустите орлове старе —
Свјетлила моја нек’ ме још једном заре!
(Један монах оде по народ.)
МЕТОДИЈЕ:
На молитви су сву ноћ пробдјели они
С капом у руци.
СИМЕОН (ганут до суза):
Рони се, сузо, рони!
Радости сузо, на сусрет пођи им свијем
И ти им кажи мог срца топли пријем!
РОМАН:
Многи су боси дуге дане и ноћи
Ходили амо.
СИМЕОН:
Од Бога била им плата!...
ХАРИТОН:
Свак пита за те и сузне упире очи
На манастирске ћелије и на врата.
МЕЛЕНТИЈЕ:
И Гргур ту је, иако од многих љета
Не види, нити сам може једне стопе!
СИМЕОН:
Мој Гргур храбри?! Уз полет јуначких чета
Што безброј пута са заставом се попе
На туђи бедем?
МЕЛЕНТИЈЕ:
С унуком синоћ стиже.
(Врата се отварају.)
Ево их!
(Јездимир, Угљеша, Страхиња и мноштво ратника и народа а за њима слијепи Гргур, кога његов унук, момче од 15—16 година, води. Сви скину капе и поклоне се према Симеону.)
Овамо ближе
Орлови моји што, бранећ’ свој тимор стари,
Пробдјесте често на мразу и тврдој плочи!
(Јездимир, Угљеша и Страхиња приступе Симеону и пољубе га у руку а он њих загрли и пољуби у чело.)
О, каква свјетлост огрну моје очи
И позни сутон мога живота зари,
Па моје смрти губе се хладне таме!
Овако дјецо! Када се грлим с вама,
Као да кола звјездана падају на ме
И расипљу се с трептањем драгога кама!
СТРАХИЊА:
Ко ти је раван?! Још тако срце гди је?!
СИМЕОН:
Шта ради моја Дукља?
СТРАХИЊА:
Богу се моли за те,
Немањи славном славе вијенце вије.
СИМЕОН:
Хвала ти, земљо мила!
УГЉЕША:
Све су то мале плате!
Јер ти си земљу, препуну драче и грма,
Пресуо сјајем радости и слободе!
ЈЕЗДИМИР:
У твојој руци како је наша крма,
Бродови наши препуни блага броде!
Поља нам трепте и пуне разрасле гране
Плодова здравих свуда сретају нас!
И сјају сунца родне нам пјевају стране
И Господ ступа и његов чује се глас!
ХОР НАРОДА:
Благо роду гдје ти стаде!
Благо земљи што те дала!
Ти јој сунце славе даде, —
Теби слава! Теби хвала!
ГРГУР (који је стајао у дну гомиле, са унуком пробије се напријед):
Пропустите ме! Моја душа би хтјела
Радости слатке свијетла пити врела!
О дајте, срећа нек’ златни покров ми отка
Пропустите ме!
СИМЕОН (на глас Гргурев тргне се и весело погледа):
Вјерна и слуго кротка!
ГРГУР:
О благо мени! Ја с нова чујем, ето,
Ријеч владара свога и славе своје!
Лед старости ми растапа свијетло љето
И мртве очи васкрсла сунца поје!
СИМЕОН:
Прилети амо, да твоје јуначко чело
Пољубим, орле, што си замахом крила
Гонио магле мутне и кликт’о смјело,
Кад нам је лађа у вртлозима била.
ГРГУР:
(Помоћу унука приступи и поклони се Симеону, који га загрли и пољуби. Затим Гргур клекне уз постељу и напипа Симеонову руку и пољуби је.)
Ово је она рука моћна и света
Под којом буре раздора наших сташе!
Под којом царски небу се диже и цвјета
Свештено стабло мира и славе наше!
(Опет пољуби руку.)
Ово је она рука силна и горда,
Пред којом душман узмицати је мор’о!
Она поруши бедеме варварских орда
И с ње закликта побједе бијели ор’о!
Ово је она рука топла и штедра,
Што убогима празнично рухо скроји!
И што обиљем, к’о сјајем зора ведра,
Осија српске земље и њине синове споји!
(Поново љуби руку, док остали ганути сузе бришу.)
О руко света! ти што си разгнала таме
И свуд по земљи просула радости сјај,
Још једном изли милости своје на ме
Унуку моме свети благослов дај!
СИМЕОН (спусти руку на унука Гргурева, који клекне поред свога дједа):
Благослов теби, твом дому, и твоме путу!
Твој рани полет нека те диже срећи!
К’о јунак ови, твој деда, вазда буди,
Како би мог’о свом роду славу тећи!
(Унук се дигне и пољуби Симеона у руку.)
ГРГУР (ганут до суза напипа Симеонову руку и пољуби је):
Хвала ти, оче, хвала,
И Господ чуо твој глас!
Небеса славу ти дала,
И души вјечни спас!
ХОР НАРОДА:
Хвала ти, оче, хвала,
И Господ чуо твој глас!
Небеса славу ти дала
И души вјечни спас!
СТРАХИЊА:
Сав Српски Народ твој благослов би хтио,
Па благослови, оче, твој народ цио!
(Сви клекну и према Симеону приклоне главу.)
Симеон (подигне очи небу):
О, Источниче љепоте и блага свију
О, Душе! Царе! из чије високе круне
Истина јасних безброј рубина грију
И сјајем славе врело живота пуне!
Једини, Моћни! Велики и Собомдани!
Под шаторима свјетлости благодатне
Што њивиш стабла, цвијет и биљке златне,
И чије Дјело плодима земљу храни!

О, ти што уму нашем показа мете,
Неисказани, Бесмртни Оче и Спасе!
Пред којим служе сва сунца и планете,
Молитве моје топле услиши гласе!
У сваком часу с народом мојим броди,
По пучинама свјетиљке јасне му пусти!
Ти моћну руку на кормило му спусти,
И мирној луци његове бродове води!

Оживи њега и крепке даруј му силе,
К’о здраво стабло замахом јаких грана,
Нека се и он бурама кобних дана
Одупре тако замахом слоге миле!
К’о што ријеке широком мору скоре,
Нека све душе народа мога лете
Једноме циљу Завјетне Мисли Свете —
Јединству српском! Рођењу велике зоре!
ХОР НАРОДА:
Боже јединства, слоге миле,
Васкрсне зоре проспи сјај!
Вијенце славе, скиптар силе,
С престоља твога нама дај!

Вјером отаца, што слободу
Текоше крвљу, даруј нас!
Нек’ нам у дому и у роду
Остане сјајних дјела глас!

Кад љути душман на нас груне
Ти оче благи, с нама стој!
У драгом каму српске круне
Нека трепти благослов твој!

Услиши Боже! Правдо, сини,
И нове славе дај нам плод!
На в’јек вјекова уједини
Све мило Српство, мили род!
СИМЕОН (слушајући народни поклич пане у занос и лице му заблиста светитељском радошћу):
О како ли ми душу с далеких страна
Походе снови, мили и уздрхтани!
И односе је, пуну свитања рани’,
Празнику славе будућих васкрсних дана!
Старе ми очи златна покрива пара;
Ја видим јасно, под блеском високе круне,
Он, мој потомак, ступа са жезлом цара!
Ено га, ено, све тамо, до Епира,
Војске му стижу, његов барјак се вије,
И двоглав ор’о с његове круне грије
И сунцу лети! О, тихо! Мира! мира!
Још трен нек’ снови из слатке поје ме чаше
Да гледам Њега и Празник славе наше!
(Остане занесено гледајући полузатворених очију, а у часу полеђине нестане и укаже се златна маглена копрена, која се све више губи, док сасвим ишчезне, а у дубини се укаже крунисање Душаново, као што је у познатој слици Паје Јовановића. Ово све траје који час, док све поново не покрије златна маглена копрена, и позадина се спусти.)
Сад ми је лакше... Сад моја душа је луг,
Сврх кога трепти васкрсне зоре круг...
УГЉЕША:
Мира ти треба. Почини, владару мио!
А ми се Богу идемо молити за те.
(Пољуби Симеона у руку, а то исто учини Јездимир и Страхиња.)
СИМЕОН:
Збогом! И свуда с вама благослов био,
У часном раду да Отаџбини дате
Части и славе! Нек’ пјесме њезиних врела
Весело шуме и ваше име кличу!
Крчите трње и нека свуда ничу
И расту стабла ваших херојских дјела!
Владару своме будите бедем и крила,
Нека се вама кити к’о плодом гране!
И будите му сви вјерни у све дане,
К’о што су њедра ваше матере била!
ГРГУР:
Живио Стефан! Живио Немањин Дом!
СИМСОН:
Ако гдје браћу невоља јоште туче
И вапију вас иза тамничких врата,
Пођите њима, понесите им кључе,
И спасите их синџира и џелата!
Нек’ једном, дјецо, ваших гробова плоче
Свијетле буду!
НАРОД:
Сви крвљу срца свог
Искупићемо их! Тако нам помог’о Бог!
ГРГУР:
И мени пружи свијетлу руку, оче,
Да спустим на њу још један пољубац врели!
(Напипа руку Симеонову и пољуби је.)
Теби сам дош’о с тамницом очију својих,
А сада, ево, мој васкрс преда мном стоји,
Јер љубав твоја њиме ми душу прели.
СИМЕОН:
Збогом! А тамо под сјајем божјега крова,
Витеже драги, загрлићу те с нова!
(Пољуби се с Гргуром. Сви, осим монаха, бришући сузе изађу а за њима Гргур са унуком. У том се зачују јутрења манастирска клепетала.)
МЕТОДИЈЕ:
На Свету Гору благодат дана је пао,
Љубљени оче, слуги олтара дозволи
На свету дужност.
СИМЕОН:
Збогом! И за ме моли,
Не би ли Господ спасења души ми дао!
МЕТОДИЈЕ:
Свима што собом са земље носе сјај,
Без молитава небо отвара рај!
(Методије изађе а за њиме остали. Саво и још неколико монаха остану уз Симеона.)
СИМЕОН:
Свештену расу сад ми, сине, обуци,
Нек’ тако спреман отпловим тихој луци,
Гдје се ријека нашег живота слива.
У сјају дуга гдје мирно бродар снива...
САВО:
(Уз припомоћ другова обуче Симеону свештеничку расу и поправи му дуге замршене власи; те Симеоново лице добије благи и светитељски израз.)
Како си лијеп, како си блажен и мио!
Како си сјајан, к’о што си вазда био!
(Јецајући загрли и пољуби Симеона.)
СИМЕОН:
Не тужи! Господ зове ме у слободу;
Његову вољу узноси, хвали и слави!
Сад рогозину, сине, простри ми по поду,
На њу да легнем... Под главу камен ми стави,
Нек’ тако скрушен дочекам часе скоре,
Када ћу с Оцем поћи на путе зоре...
САВО:
(са друговима простире по поду рогозину и пренесе на њу Симеона, док је међутим један од монаха отишао и донео камен и ставио га Симеону под главу.)
О благо томе што сјајан небу ходи,
Са сваком зором на вису да се роди!
СИМЕОН:
Још икону ми Богомајке дај;
Она је вазда помоћница ми била!
И пред њом душа нек’ небу развије крила,
Јер то је, сине, мој давни завјештај!
САВО:
(скине са зида икону и принесе је пред лице Симеоново, који се прекрсти, цјелива икону и гледа у њу. Тада двојица монаха, један с једне, а други са друге стране Симеонове постеље клекну и све до смрти његове држе икону пред њим, док Саво исто клечи близу лијевог рамена очева.)
СИМЕОН (гледа у икону):
Светињо моја! Као дијете јоште
Љубљах те с мајком. И као јутро кроз таме
Сјала си мени! Па и сад, пуна милоште,
Трептиш и благу свјетлост просипаш на ме!
И чини ми се: ту близу мајка збори,
И њезин пољуб на моме челу гори...
САВО:
Смири се, оче!... Све више стрепи твој глас —
Почини.
СИМЕОН (угледа, сав усхићен, како кроз прозор пробија први ступ сунчане ране свјетлости и обасја га свега, па ускликне):
Сунце!...
САВО:
Сунце те, оче, грије.
Видиш ли како златни вијенац вије
И полаже га на твоју сребрену влас?
СИМЕОН:
О, мило сунце! Ја сам се дуго пео
Теби на сусрет! И ти погледа на ме
Копљима царским прободе оловне таме,
И огрну ме у твој пурпурни вео...

Ја сијач бијах... Ти благослови зрње,
И видјех како избише клице здраве
Будуће жетве, да слатке плодове јаве
Тамо, гдје негда оштро је расло трње...

Ја сам баштован био... И стабла свију
Гњиле сам гране кресао заносним жаром,
И ти сва стабла моја обасу даром,
И тице среће сад тамо гнијезда вију...

Ја путник бијах... И нисам клонути хтио
На мучној стази! И пуна милости трајне
Ја нађох тебе, и нађох оазе сјајне,
И нађох хлада, гдје слатки извор сам пио...

Свуда те нађох... Па и на смрти у те
Гледам и мога живота ти зариш крај!
Збогом! Тобом сам све моје осуо путе,
На Отаџбини твој царски остављам сјај!
САВО:
Почини, оче.
СИМЕОН:
Ноћ мину. Мјесто звијезда
Гле сунца!... Тице дижу се из гнијезда.
И душа, тица, што је у крлетки била,
Радосно, ево, уздиже своја крила!
Збогом ти кличе и са клицањем лети
Сунцу!...
(Издахне.)
САВО (јецајући загрли мртвог оца):
О, Сунце! Свјетлости! Оче мој свети!
(Из манастира зачује се јутарње појање:)
„Хвалите имја господње, хвалите раби Господа, алилуја.”

— Завјеса —


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 97 година.