Неименована песма Алексе Шантића 5
Ја мишљах да је, у дну душе моје,
Преминô давно сваки спомен на те,
На твоју башту, на густе гранате,
И руже што ти под прозором стоје;
И да те мрзим силно и бескрајно
За љуте ране што их срцу зада,
Да никад нећу пун суза и јада
Пред твојим ликом уздахнути тајно.
Ал' кад ме усуд доведе да с другом
Бесвесно панем у љубавне мреже,
Ах, моје срце оштро гвожђе реже,
И тада познах, са болом и тугом,
Како сам јадан и како те волим.
Па склапам руке и за те се молим.