Неименована песма Алексе Шантића 4
Зар те више никад загрлити нећу?
Зар ћу вјечно 'вако остати да лијем
У самоћи сузе, и да чемер пијем?
Зар те више нигда загрлити нећу?
Гле, сув један листак дршће на дрвећу,
Остављен, па тужно уздише све јаче:
Тако моје срце рашчупано плаче
Што те никад више загрлити нећу.
Прољеће ће доћи и опет ће лака
Завијорит шева небу под облака
Пјевајући јасно весеље и срећу.
Све ће нову радост осјетити тада,
Само моје срце умираће с јада,
Јер те више нигда загрлити нећу...