Неименована песма Алексе Шантића 1
Обешчашћено и кукавно доба,
Епохо мрља и ругобе трајне
У дубокијем тамницама гроба,
Гдје леже сунца и истине сјајне,
У твоме мору блата разум грца,
И нигдје копна и обала тврди'!
Лешино гњила расцрвана срца,
Са твога смрада траг богова смрди.
Плодови твоји златни су кумири,
Издајство мисли, тортуре, синџири,
Губа и пород гнојевијех груди.
И ја се, ево, твојим смрадом трујем,
И свој нос стискам и на тебе пљујем,
Ругобо гнусна без части и људи.