Невеста
| Комадић швајцарског сира Писац: Ђура Јакшић |
У рату и бунама, које често потресаху поноситу Босну, оседео је стари велмуша Вук Хранић и сада мирно ишчекиваше свршетак дугог живота, у коме је видео славу и силу имена свога, осетио жарку љубав којом га народ љубљаше, гледао послушно властеоство што се свакада његовој мудрој и озбиљној речи клањало. Доста је видео, страдао је много, живот му беше вечита борба ; и опет никад и никоме није о својој прошлости приповедао. Та на његовим бледим и сувим образима јасно уписани беху горки дани прошлости далеке; то је била блеђана књига, у коју је студена рука оштрим пером забележила муке и страдања, дике и поносе од седамдесет лета.
Али му је сада срце клонуло, десница малак-сала, а у тамним очима угасио се огањ његове го-леме душе. И сад се у Херцеговини познају пусте развалине тврдога градића Камена. У њему је седи велмужа чекао последње чекање.
Често је тамним очима гледао у зелене равнице које се испод Камена пружаху, и, као кроз маглу, је видео многи шарени цветак где се румени и бели, чуо је хуку реке како се са стрмих планина у долине ваља, а кад је изнад градске куле погледао, видео је орла где се са снежних врхова студенога стења с облацима јури, чуо је кликот и писку орлова, а у бурним данима видео му је црну голему сенку, с којом се страховите муње по суморним стенама играху, али њега није видео да пада.
Тада се сећао младости своје, опоменуо се снаге која је громовима пркосила, пак је горко уздахнуо и беше суморан. У тим црним и сетним часовима није било жива човека, да једним умилним гласом ублажи душу, утиша уцвељено срце његово.
Сам је он био, сам и остављен ; само лепа Ми-лица не одступаше од седа родитеља. Ту је она око њега лебдела, љубила га и сваку му жељу унапред с најумилнијим осмехом испуњавала. Она му беше анђео хранитељ, који му је и у сну и на јави белим ручицама чело гладио, а руменим усницама на суве образе живот враћао. Она га је служила: час му је носила воде са хладног извора, а час шарена цвећа, да га задахне мирисом његовим, а после, са поклоном лепе уриснице, пружала му је најлепше воће, којим је Бог његове големе вртове био благословио.
И стари родитељ је љубио чедо своје. Али и та љубав беше мушка и озбиљна. Ретко је Милица осетила дршћуће руке његове у миломе загрљају, а још ређе тихих пољубаца на руменом жару лица свога ; један поглед и једна реч, блага и умилна, беше израз родитељске нежности.
Често је седи велмужа, усамљен, са јединицом овојом у лепим вртовима или на високој кули, без уздаха, али и без осмеха, боравио. Милица је ћу-тала, као што бео љиљан, наслоњен уз хладну стену, •бледо и непомично ћути: отишао би у лепше друштво, у мирисне шарене вртове, али жао му је хладне стене, жао родитеља оставити...
Једном ће му, после мучног ћутања, јединица рећи :
—Оче, ноћи су ти дуге, а дани несносни ; за девет пуних година нисам видела ведрине, која се пре тако често на твоме челу јављала. Пак и сада, да је Сандал овде, можда би и ти веселији и задовољ-нији био?
Седи Хранић је ћутао.
— Оче, кажи ми,где је наш Сандал?
— Сандал је још у Призрену, дете моје, у дво-ровима српских царева ; онде се он вежба борби и оружју, учи се поносу јуначком.
— Девет година је, оче, како је отишао — туж-ним гласом је продужила Милица, а низ лице јој кануше две бисер-сузице; — за девет година не прође ноћца, да га нисам у сну видела; црн је дан био у коме нисам сваког часа на њега помислила ; још није ветрић листом шушнуо, а да ми не би срце и душа у великој милости јекнула : ево Сандала!... Ох, дуго време радосног чекања ! Кад видим врана коња и млада витеза, ја помислим : Сандал иде ; али испод леденог бедема коњаник даље пролази, ја остајем, за њим гледајући, па велим : »Није то Сандал! Та Сандал беше лепши, поглед му умиљатији, а осмех пун братске милости и љубави!....« Оче, ја сам још мала и нејака била, а он је тек почео коња јахати и џилита бацати; па кад, уморан, румен, са јуначке игре дође, а ја га, еио, баш на оној ливади чекам, онде се он на моме крилу одмарао, онде ме је дуго и много љубио. Ох, оче, онде и сада најлепше цвеће мирише, најхладнији извор тече. Ох, сестра не љуби брата као ја Сандала ; па ко зна, кад опет дође, можда га више ни познати нећу?
— Нећеш га познати, чедо моје ! На глави калпак и челенка, на грудма панцир, у руци злаћан бу здован, а о појасу бритка сабља, алемом испуњена^ тако ће изгледати мој син Сандал, јер се тако у двору српских краљева носи. А у очи му нећеш смети погледати; онде ће бити пламен величанства и мудре озбиље, реч кратка и јуначка, јер се тако у друшини великих царева говори.
— А када ће доћи наш Сандал ? Ох, оче, срце ми силно куца, душа трепери, кад помислим на њега.. Чини ми се умрећу у његову загрљају !
— Дете моје, скоро ћеш видети Сандала.
Милица је ућутала, а седи велмужа је у своју јединицу дуго замишљено гледао, није ни речи вишо проговорио ; али и у том немом ћутању показиваше се голема љубав којом своје једино чедо љубљаше.
Од тог дана је Милица скоро заборавила на негу оца свога ; заборавила је на лепе шарене вр-тове : цвеће је почело венути, најлепше руже пре-цветаше и опадоше, јер их више нико залевао није. Милица је поваздан седела на високим бедемима тврдога Камена, чекала је брата, ал’ братац не дође.
Већ се по гранчицама показиваху жути и увели листићи, којима се јесењи ветрић играо — и Сандал не дође.
На кули, у дубоким мислима, седи стари Хра-нић и кроз опружени дурбин брижљиво хвата плаву даљину испод тврдог Камена.
До колена му, на меком јастуку, двори мила је-диница.
— Оче, већ и грбзни виногради испод жутог лишћа показују слаткога плода румен загаситу, а мени брата нема ! Ох, оче мој !
Старом властелину се засветлеше очи, а по су-вим образима осу се Ј|умен изненађена срца.
—Ено Сандала, дете моје! Видиш онај пра-мен магле што се у даљној равници као вихор окреће? Оно ти је Сандал.
Милица је задрхтала од ненадне радости, није умела ништа казати, само је колена старом оцу љу-била, љубећи је говорила :
— Сандал ! Мој слатки Сандал! Ох, ено, иде, иде братац мој ! Већ му и вранца видим ! Гле како белу пену са вране длаке стреса, грива му лети по вихру као мисли срца мога... Оче, погледај Сандала! Познајем га, видим га добро, јер ми никад из памети иступио није! Погледај бело перо како се по рамену повија! Гле бисер како сија! Како се долама у злату крши! Како се светли та бритка сабља! Ох, погле, оче! Како је сјајан, како је ви-сок и леп!...
Зарзали су коњи у мермерној авлији, слуге и дворани притрчаше, да прихвати млада господарат али је прва дошла сестра, долетела је, раширила је беле руке, да на срце своје љубљеног брата прими.
Она је плакала од радости, сузе јој потекоше из сјајних очију, те је кроз сузе гледала у сунце евоје ; љубила га је у чело, у очи, по грудма, по долами, да ниједно место нељубљено не остане.
— Мој брате, мој прелепи Сандале!
Кад су на кулу дошли, још је у дубоким ми-слима стари велмужа сам и непомично седео, мислио је о будућности деце своје.
Син је клекао пред оцем, калпак је скинуо са главе, а чело је ниско пред погледом седа родитеља оборио.
— Благослови ме, оче!
— Да си благословен, сине мили !
Син је пољубио оца у руку, рука је задрхтала, и дршћућом руком загрлио је отац сина свога.
— Поздравље ти од силнога цара. Његова је мишица јака, дух голем, срце витешко; престо му сија у слави и величини, за коју је српски народ готов увек потоком крви пролевати.
— Па да ли и твоја капка за ту српску светињу кану ?
Сандал је отпучио токе и панцир, и на голим прсима угледао је седи војвода дубоку пругу, вечито знамење части. Отац се осмехнуо: то је била његова крв, која је за српску величину потекла.
Милица је загрлила брата свога ; чињаше јој се да у царевој војсци бољега витеза није било.
Кад је Сандал дома дошао, дође са њиме и један гост. То је био Љубиша Котромановић, син богата племића из славне породице босанских банова, побратим Сандалов.
Он је био висока и лепа стаса, ведра чела, а погледа пламенита; смеђа коса се у густим прамима низ плећа спуштала, сабља му је дивно доликовала, а када је на сивој бедевији јездио, био је као звезда која по тамним путовима небеских сводова светлост просипа.
Кад га је Милица први пут погледала, уздахнула је.
Срце јој се упознало са тушним мислима, са милом тугом, сјајним образима, вељом надом и већим жељама.
Једног дана је сама она седела и чезнућим погледом гледала је шарено цвеће у големим вртовима. Ћутала је, сетна и замишљена, а по руменим образима лебђаше осмех, пун милине и љубави.
Тако је њу и Љубиша застануо, пак је дуго, врло дуго, у тај умилан осмех и у те црне очи гледао.
Срце му је говорило : ох, она је лепа!
А душа му шапташе: најлепша девојка тебе љуби!
— Добро јутро, сестро мога побратима!
На тај глас се тргла Милица, она се смерно поклонила пред страним витезом. Дуге јој трепавице покрише необичну светлост тих црних очију, али јој се образи осуше руменим шаром љубави прве.
Она је задрхтала.
— Твој ми је брат мио побратим, буди ти моја сестра! Виш, ја сестре немам, љубави не познајем, прими побратимство, да те на свом срцу негујем, да те нечувеном љубављу љубим!
Тако је говорио јунак кога је првн поглед њезин очарао; а девојка, анђео од нарави, љубила га је, а није смела казати да га љуби; горела је, а није смела изрећи да је то пламен љубави што јој по заљубљеној души пламти.
— Не могу ти бити сестра, незнани јуначе! — А у срцу је остало: јер те више љубим него брата мога!
— А ти ми буди живот и душа!
Милица је горела, а дршћућим је гласом шаптала:
— Не могу живет’, не могу ти душа бити!
Љубиша је чуо то тихо шаптање дршћућих груди, видео је румен, разумео је поглед небесне не-виности. Он је загрлио лепу Милицу и иољубио је.
Тај је пољубац врео био, запалио је душе њихове, они се не могоше растати, љубише се дуго и жарко.
Сунце није видело румен њиних образа; ветар је само носио шум њихових загрљаја, тихи жубор милих уздисаја...
На високој кули, између мермерних стубова који су кроз дуге векове у бурним данима борбе и јунаштва тешки кров држали, прострте беху пулирисовине, а на узвишеном месту старешинства седео је седи војвода Хранић, до колена му син Сандал.
Милица је ступила у дворану. Груди јој се стегоше, срце јој је силно куцало. То је била светиња у коју никад шенска нога крочила није; нема дворана није још чула женског уздаха, није видела женских суза, ни њихова умилна погледа; само звекет сабаља и громку вику разјарених јунака слушала је поноћима веље погибије.
Милица је на позив оца ирви пут ушла у ту сту-дену дворану, с душом пуном страха, с трепетом којим ступамо у тајне обитељи умрлих пратаоца.
— Оче!...
Глас јој је задрхтао, срце се стегло, и више није могла сирота девојка проговорити.
Ћутећи је стајала, јер није приликовало да пред мужевима и слаба девојка седи.
После дугог ћутања је проговорио отац :
— Милице, чедо моје!
Глас му је одјекивао у малој дворани, а озбиља речи и погледа потресаше душу млађаној девојци.
— У дугом животу — продужио је војвода, — не имадох сјајнијих нада, ни узвишенијих жеља, него да вас срећне видим, тебе п Сандала. Од колевке пратио сам вас корак по корак. Видео сам Сандалову мушку слику где се развија, твоју лепоту шта очи засењава. Чедо моје, у теби је лепота матере твоје. Мило ми беше у дугим данима моје осаме у тебе гледати, ти си ми била утеха, а Сандал цела нада старости моје; у њему тече крв мојих прадедова, он је рођен за бана босанског! Кад сам на чело побуњеном властеоству стао; кад је народ викао: »Да живи Вук Хранић!«, мислио сам на славу сина свога; срце ми је поносно шапутало: ,Сандал ће бити бан у Босни!' А када ми је крв из дубоких рана, у боју код Требјешнице, потоком ишла, нисам; се сећао рана, мислио сам на брата твог: »Сандал ће бити бан, нека је, нек тече крв седог војводе!«... Храброст се моја далеко чула, име ми беше славно, бојали су га се бани и краљеви; Дубровчани ми слаше дарове, а Маџари су ме у помоћ звали. Ја сам ишао, свугде је моја крв текла — за сина мог. »Сандал ће бити бан!«... Ох, и никад нисам мислио да ће се спомен прошлости моје толико презирати, нисам знао да ће се моја крв ногама газити... Милице, ти љубиш брата свог, љубиш га силно и неизмерно. До твоје љубави, не до моје крви, стоји сада судбина мога јединца Сандала. Тебе је запросио војвода маџарски за сина свога, Николу Баторију. Кад ти постанеш његова невеста, Сандал ће бити бан у Босни!
Пребледела је лепа јединица поноситог велмужа, стајала је пред оцем, нема и непомична.
Сандалу се засветлеше очи. И сада први иуг громким гласом запита оца свог:
— А зашто не Србин ? Зашто, оче? За јунака треба да пође лепа унука славних прадедова!
— Никола Баторија је јунак, племенит, славан; моја ће кћи за њега поћи!
Даље нико није смео запитати... Милица је пољубила оца у руку и удалила се.
Сандал је још остао.
— Оче, ја никад нећу бити бан босански! Ја нисам законити наследник престола босанског!
Отац је побледео, осетио је терет речи, који му је срце парао, али је ћутао...
И љубав престаје, поштовање се гаси, слободно срце умукне од страха.
Милица је од то доба избегавала седа родитеља,. а када га је у даљини в^гдела, уздахнула је, а из очију би јој потекле сузе, грозне и горке. Сваким даном је била блеђа и слабија, на уснама не оста румена осмеха, њима је још само клела часак рођења.
И од Љубише се клонила. Али једном не мо-гаше га избећи, видела га је и стала.
И њега је љубав изменила.
- Није он више осећао радости у забавама, које му је срце пре тако жељно тражило; није он више ишао за племићима џилит гађати; а сабља му се тужно о појасу повијала, потамнела је; каткад је само у дубоким мислима ту верну другарицу трзао, завитлао је зраком и тишином и опет лагано у корице спуштао. Тада би се осмехнуо, горко и жалостиво.
Кад је Милицу опазио, блеђи је дошао од пребеле хартије.
—Милице! Милице, ти ме не љубиш! Ја ћу умрети. Милице, погледај ме! Виш, жнвот ми је мрзак! Не мили ми се дан више!
Милица га је погледала, видела му је бледо чело и увело лице, пак је уздахнула.
— Умрећу, Милице, јер ме ти не љубиш!
— Љубим те, љубим! Кад сам те видела, дан ми је синуо! Сад ми те узеше, и мојој се души смрче! Тамно ми је сунце, црн ми је живот, а крвав отац, који ми те отрже... Ох, да ме његово срце упола толико љуби колико ја тебе љубим, распало би се, старо, гледајући горку тугу на челу јединице своје!
— Ти ме љубиш, ал' нећеш бити моја... Ја ћу умрети, Милице, јер ме ти љубиш!...
— Живот је кратак, још који дан, па кад те из-губим, умрећу, јер те неизмерно љубим!...
Како је мила смрт, како је слатко надање у њу! То је рајевина, што уцвељену душу, раскинуто срце, на ледене груди чека.
Загрмела је калдрма у тврдоме Камену, зарзаше коњи, зазвекташе сабље и мамузе.
Дођоше гости из земље маџарске.
Дошао је млади младожења... И ту се часте већ недељу дана, чекају зору, да воде младу невесту.
Милица је видела свога младожењу. Па је ли је утешио поглед његов? Да ли је очараше умилне речи којима је поздрави млади Никола? Е да ли јој засенише очи богати поклони којима је дарива Маџар?... Ох, она је тужна, невесела, усамљена и никад се међу другарицама не јавља; она седи и чека, види кума и девера, гледа младожењу, а чека избављења.
Седмог дана је требало, по обичају, играти јуначке игре. Надалеко испод Камена пружа се убава равница. Стотину Маџара је позабадало копља у ледину и за њих привезало мамне коње. Само чекају глас трубе, па да се витешке игре започну.
Већ је и седи војвода под чадор сео, а до њега бледа јединица. Загрмела је труба и по трећи пут ^ јекнуше далеке планине.
Стотину добрих маџарских коња поиграше зе-леном равницом, сто б^лих перјаница се по плавом зраку завијуга, а највећа поноситога мадожење.
Сандал и Љубиша стоје и гледају маџарско јунаштво. Страшан је поглед био то: у њему почиваше поруга и презирање, а на бледим Љубишиним уенама грозан осмех.
— Напред, побратиме! Видиш где одоше Маџари, утекоше кукавице!
— Напред!
Љубиша, у јуначкој вољи, стиште помамну бедевију: крв јој је из ребара прокапала.
Сандал викну своме Гаврану:
— Напред, Гавране!
»Ако л’ стигнеш помамна Маџара,
Сувим ћу те златом потковати;
Престигнеш ли —
Са бисером дробним окитити!«
Не лети стрела тако лако, муња у пламеној јарости не сече ведрину неба таком брзином, као по-мамни коњи у два побратима.
Заосташе Маџари, спори и посрамљени, само младожења оштром мамузом пара зелену длаку беснога ајгира. Али и он застаде, јер далеко пред њиме, у диму и магли, јурише два верна побратима.
Сад треба скакати скока јуначкога.
Младожења је пет коња прескочио, па му се засијаше очи у поносу јуначком. Али девет коња тражи син седога војводе.
Девет је коња Љубиша прескочио, а за њиме је јурнуо Сандал. Маџари су стајали немо и зачуђено, јер толико јунаштво у својој домовини нису видели.
Сада је лепа јединица седога војводе из дршћуће руке пустила сокола. Сто џилита звизнуше кроз зрак и тишину, а соко се мирно машао неба и облака.
И два побратима пустише џилите. У сивој магли се окренуо сиви соко, махнуо је крили и са Љуби-шиним џилитом паде на земљу. Љубиша се, по обичају, поклонио Маџару, а Маџар га гордо погледао; није могао да не завиди толикој слави свога супар-ника, гнев му је срцем овладао.
— На мегдан хајде! Мегдан је за јунака! — јетко се насмејао Љубиша Котромановић; с исуканом сабљом и страховитим погледом чекао је гневнога младожењу.
— Скачи, Љубиша! — Сандал викну побратиму.
Сукобише се, звекнуше оштре сабље под тешким ударом ; при другом ударцу, побеђен и посрамљен, стојао је Никола Баторија, сабља му је далеко од њега у праху лежала. Пред њиме је стајао ЈБубиша, бледа и суморна чела, а с погледом пуним презирања.
— И опет нећу да на ову свету земљу кап гостинске крви кане!
Последње је вече. Весели су гости, чаше се куцају и звече, а здравице лете од уста до уста, а уза сваку громовито: »Многа лета!«
Само је Милица сетна и невесела. Остала је усамљена, да се опрости са срцем својим, са животом правим, да каже збогом свима милим надама, целом спасењу своме.
— Нећу га преживети! Умрећу! Умрећу!... Ох, ал' у чијем загрљају ћу умрети!... Гадан као моје презирање, жена мека... посрамљен... под теретом поруге грозне!... А где ће бити у оном горком часу његово тужно смешење, жалостив поглед, који ће ме на живот сећати?
У таквим мислима је тужила жалосна невеста ; често се трзала сама од свога гласа, који тихо у полумрачној собици јечаше; после је опет ћутала немо и непомично.
Сад се отворише врата, и лаганим кораком, клецајућом ногом, ступио је у собу Љубиша.
Милица је дуго гледала у њега, као што сирото пасторче у сну гледа умирућу мајку, осећа загрљај, прима пољубац, трза се и гледа сенку немирних санова.
— Дошао сам, Милице, да ти кажем збогом. Смрт је, која ће нас опет саставити... Збогом, Милице!...
Милица није осетила пољубац који јој бледи љубавник на хладно чело притиште. У несвести је била. А кад се тргла, зора је свитала — жалосно свитање несрећнога дана! Њојзи се чинило да је страшан сан уснила, да је у њему видела мртваца, да је чула звеку сабаља, писку рањеника и сву страхоту која се узбурканој души у сновима јавља; чула је оно страховито збогом... пак је и она дршћућим гласом јекнула:
— Збогом! Збогом! Збогом!...
И дан је свануо, а весели чауши повикаше:
„Хазур, море, кићени сватови,
Кратки данци, далеки конаци!“
Девер је прихватио снаху, она је села на позлаћено седло и још једанпут дршћућим гласом рече:
-— Збогом, Босно! Збогом! Збогом! Збогом!...
Око Будима града простиру се дивне горе и долине; по њима се змијевидно вијугају царски путови, а украј њих расту липе и багрени, те својим хладом и путника хладе.
На среди друма стоји један коњаник на сивој бедевији. Он никоме не сврће с пута; а ко га види, стрепећим срцем и с дубоким поклоном и сам му сврће.
Лице му је бледо, поглед суморан, а на увелу челу видео се хладан пољубац немиле смрти.
Дуго је тако стајао, немо и непомично — од јутра до тихе вечери. А кад је и последњег зрачка на загаситом небу нестајало, пружио је десну руку, рекао му је збогом и горким осмехом осмехнуо се бледи очајник.
Сад је чуо громки топот и рзање коња. Јечала је гора и долина од веселе вике кићених сватова; све ближе и ближе допирала је весела вика; већ је кроз густ сутон угледао невесту... желео би се скаменити, само да је до вечности гледа, али већ викнуше стотину гласова:
— Настрану, море!
Али се коњаник није мицао.
Крв је ускипела у срцу помамна Маџара; исукао је сабљу и са страховитим бесом махаше по мирноме зраку. Зазвекташе сабље, и крв је прснула; младсжења је, рањен, посрнуо са бесна коња, а стотину свата је са голим ножевима јурнуло, да освете свога младожењу.
А бледи витез је још стајао.
А када су му ране одолеле, сав попрскан црном крвљу, заљуљао се на бојном седлу и пао је.
— Збогом, Милице, збогом!...
Милица је чула глас смрти, чула је уздах и клетву страховитог опроштаја, па ко све то у тако немилом часу чује, може ли дуже живети?
Не, то више не може; душа му оног часа зажели смрт.
Умрла је Милица.
У смрти беше тако лепа, невина и света; на уснама јој се следио осмех, на челу последњи пољубац Љубишин, а у леденим грудма последње жеље, миле наде другога живота.
На високој кули седи стари војвода у дубоким мислима. Често му се горак уздах из дршћућих прсију краде.
Једног дана дође један црн коњаник из земље маџарске и са тужним поклоном предаде му лист књиге бијеле.
Војвода га је стрепећом душом читао; а када је до последње врсте дошао, на земљу је пала бела хартија, а старац се грозно насмејао.
После је коштаном песницом лупао прозоре, огледала, стакло је прскало, а из његове суве руке прскала је крв... Црни коњаник се прекрсти и жалостивим гласом рече:
— Луд је!...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Ђура Јакшић, умро 1878, пре 146 година.
|