Дуго сам и тужно
Лутао по мраку
Жељенога лица
Не видећи зраку.
Та ми зрака најзад
Зас'ја изненада,
Ну би муња која
Смрт мом срцу зада.
Што не би са срцем
И т'јело уб'јено,
Те бар да је тако
Сад све довршено?
Ког издаде љубав
И с њом свака нада,
Кому с' мрачно диже
Сваки дан и пада,
Шта ће тому празно
Саме пути биће?
Тек је у љубави
Свјетлост, пуно жиће;
Па у нашем срцу
Кад се љубав сврши
Требало би да се
С њом и живот скрши.
Матија Бан: Различне пјесме, књига 8, страна 43-44, Београд, 1892, Српска краљевска академија.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Матија Бан, умро 1903, пре 121 година.