На обали (1889)
Самцат сједим на обали
Недогледна пуста мора, -
Мирно вече; васиону
Мјесец зрачи одозгора.
Самцат сједим. Мисли моје
У бескрајност неба хитам,
У тишини шапућући
Оно плаво небо питам:
"Ој реци ми, небо реци!
Доклена ће сузе ливат',
Доклена ће сиротиња
Под тмином се јада скриват'?...
Да л' ће вјечно људска срца
Бити црна злоба сама?
Бити ст'јена - камен хладни,
Без љубави светог плама?
Ој докле ће, небо, докле
Уздаси се ропски чути?
Да л' ће сванут' данак жеља,
Кад ће ланце растргнути?
Да им након тол'ких јада
Измученој лакне души,
Слободе им сунце златно
Сузе с лица да осуши.
Ој докле ће?... Ал' што питам?
Та све заман, све занаго:
Све ће бити како теби
У висини буде драго."
Али ја се топло молим:
"Чуј ме, Боже сила, моћи!
Ој помози Србу твоме
Разведри му мрачне ноћи!"
У Дубровнику, 8. децембра 1889.