На жалу (1911)
Сврх хриди сједим. На камења сива
Силази сутон и прозирна тама.
С једром, далеко, стреми лађа сама,
И задњи галеб кружи. Море снива.
Негда, кô тица пун родних гнијезда,
Моја би душа у ове тренуте
Летила гори на свијетле путе -
На сјајан сусрет сребрних звијезда.
Овдје, на жалу, покрај твојих вала,
О море моје, некада је блистô
Један двор златан, кô станиште чисто
Перла и твојих црвених корала.
О знаш ли, оне ноћи када продре
Пјесма звијезда, како би пун срме,
У акордима што радошћу грме,
Твој талас пљускô прагове му модре?!
При мјесечини, позно, кад се јаве
И роде нови свјетови у роси,
Једна би нимфа, с љиљаном у коси,
Уз њих се пела дижућ очи плаве.
И на тераси, гдје ружине круне
Повијају се, у шуштању вела
Уза ме она весело би сјела,
Харфине танке дирајући струне.
У томе часу, с једрима од платна
Плава кô небо, попало би луком
Бродова јато, а с њих машу руком
Радости, срећа, и снови... Са златна
Балкона ми смо, на поздраве њине,
Руже и густе круне хризантема
Бацали доли, пуни топлих трема,
На плави затон... Све у сјају плине -
По таласима сирене се њишу,
И док им вјетри мрсе косу дугу,
Оне засипљу живо једна другу
Шаком корала... Старе баште дишу
Около двора; бехар лети с грана;
Голуби моји, шуштећи кô свила,
Сребрна своја развијају крила
И прхну луци с високих алтана.
И док им трепте испод грла шаре,
Преливају се у чудесној боји,
Како би мило, голубови моји,
Кружили једра и златне бродаре!...
О море, гдје су, гдје су часи они?
Гдје су терасе, руже? Срећа гди је?
Ја видим ништа остало ми није
До магле што ме удара и гони.
Скрхане лађе плутају, а сврх те
Студене хриди голубова моји'
Сребрно перје рашчупано стоји,
И младе крви топле капи дрхте...
Како су сада моје стазе оштре!
Мени се чини, све више и више,
Кô да уз пљусак једне црне кише
По мени туку гвоздене комоштре.
Гдје крочим, свуда само грмља драче,
Развале, гробља звијезда и нада...
На стубовима срушених аркада
Преда мном моја златна нимфа плаче.