На гробљу (Јован Јовановић Змај)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
На гробљу
Писац: Јован Јовановић Змај


Гробар је копô гроб
— Обикнут њему рâд —
Три лакта уздуж доста,
У шир ни пуна два.
„Што дубље, то је боље“,
Помишља копач стар
Тарући с чела зној;
А онај прамен магле,
Што му с’ над главом вије,
Из луле му је дим.
Кад је већ на дну био,
Десницом пипа шпаг,
Погаче комад налази,
У меден једе кус.
Било му довољане
За слаба тела глад, —
Ал’ већ му ваља ићи,
Пало му на ум сад
Да голубове своје
Није нахранио.


  • *

Не прође дуго, много,
Ал’ ево гробу гост:
Четири млада ђака
Донеше мален лȅс.
За лȅсом кука мајка:
„Та дете ј’ — зар у гроб?
А ја зар још да живим
Без сина једина?“

Што мора бити, мора:
Спуштају у гроб лȅс, —
То мајка гледа, види
Својима очима,
И косе своје чупа
Несрећна, очајна.
Спуштају њено чедо,
Још га не спустише,
Ал’ гле: из црна гроба
Бео голуб излети!
Полети у вис право, —
Мајка се прекрсти,
Не гледа више доле
Већ горе у небо.

Дотле су хумку дигли,
Заболи крстачу,
И нови станак чеду
Цвећем покровили.
Прилазе стари, млади
Да хумку пољубе
И мајка ј’ љуби мирно —
Хвала ти, голубе!

»Вијенац« 1887.