На гробу љубави

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄     ►

НА ГРОБУ ЉУБАВИ

- НОВЕЛА -


     Има једна тица мала, која ми сваког прољећа долети на прозор, па ме својим њежним цвркутањем измами у густу шумицу и уз жубор бистријех поточића прича ми, шта је све видјела и доживила.

                                                                          Она је од вајкада и нема смрти.
                                                                          Ја волим ову малу бесмртну тицу,

     па ево да вам причам, шта ми је она овог прољећа казивала. Слушајте! Или боље, хајдемо онамо у густу шумицу, потражимо бистри поток, сједнимо покрај њега на траву, она ће нам сама причати:

I

     У питомом приморју, а код ведре Бистрице, гдје је Свети Сава подигао високе Дечане, било је једно српско сеоце.
     Између врбовијех грана и цвјетајућих липâ провириваху кућице вриједнијех ратара.
     Озго, са зеленог брежуљка, у свјетлуцању дугинијех бојâ стизао је поток и губио се у долинама.
     Мимо све остале кућице, између липових и врбових грана, бијаше се узнио лијепи дворац кнеза Белуша.
     Ја сам се често одмарала на гранама једне липе, што се дизала пред кнежевим двором, те сам могла све чути и видјети, шта се у њему збива.
     То вам је била сретна и задовољна породица. Мудри кнез Белуш знао је бити домаћином. Он је све у складу са својијема радио и с њима у љубави дане проводио. Сви су га слушали и поштовали, а богме и све село устајало је испред њега. Жена му је била добра и блага. Свако сироче знало је за дарежљиву руку добре Смиљане.
     Покрај двије веселе и лијепе шћери, Маре и Љубице, имао је стари Белуш и једног сина Ђорђа. Он вам бијаше момак, да му је требало пара тражити. Одрастао, широк у плећима, а штрк на ногама. Испод орловског носа пружала су се два танка црна прамена бркова. Кад би осванула недјеља или који други свечани дани, те би се сви искупили око сеоске цркве, а весели момци заметнули камена с рамена, је ли се само Ђорђе на биљегу ставио, свак је уступио. Ђорђе једном баци, па свијем пребаци. Дјевојке су за њим лудиле и у пјесми га припјевале. Отац га је више пута нагонио:
     - Дела сине, што се не жениш, вријеме ти је! Ето можеш бирати коју хоћеш!
     Но он се од тог увијек устезао; он је више жудио за бојевима и мегданима, и његова се жеља испуни.
     Једног дана баш у разданак, кад сам се над мирним сеоцем са пјесмом дизала, стиже један гласник и јави староме Бјелуши, да све одабране момке на оружје скупља, јер ваља војевати, непријатељ је навалио и по околнијем селима руши цркве и олтаре.
     На глас старине Белуша све се одма искупило. Више од стотину храбријех момака, за један час, било је пред његовијем дворцем. И свог сина Ђорђа старац је благословио и пружио му убојно оружје. Све је било готово и наша весела чета крену. Уз пут су нам се и друге чете придруживале, те нас је било довољно да непријатеља дочекамо. Ваздан смо ишли и у вече дођосмо и заузесмо најбоље кланце, куда ће непријатељ проћи, као што нас је гласник извијестио. Сунце је већ сјело и спустила се прољетна ноћ. Цвијеће је спавало и одмарало се под благотворном росом. Небо је било ведро, а мјесечина освјетљавала је бесконачност, само један облачак блудио је и реметио трептање звијезда. Али овај мали облак као да бијаше предстража другијех. Наједанпут са сваке стране појурише њему безбројни облаци. Од тихих вјетрића створио се оркан. Дрвље се поче превијати и ломити. Заспало се цвијеће прену и чисте капљице росе просуше се са његовијех листића. Подмукла тутњавина прохуја и пљусак удари.
     Сви се узнемиримо и свак је себи заклона тражио, но наша стража дође и рече нам:
     - Не мичите се, непријатељ је ту!
     Све бјеше спремно, свак се лати оружја и помно очекивасмо, кад ће се у нашијем кланцима непријатељ указати. И стража се преварила није, за неколико па чусмо топот душманскијех коња. Они су били у нашем кланцу. Сви сложно јурнемо и опколимо их.
     Уз тутњаву громова громко су се разлијегали јуначки крици.
     За један час била је гомила лешева. Са потоком бурне кише мијешала се људска крв. Под коњским копитама јечали су рањеници; за жртвом падала је жртва. Ми смо били сретни; непријатељско крило побједисмо и оно окрену леђа и поражено изгуби се далеко у густој помрчини.

II

     Свануло се; са ведрог неба падали су румени зраци на поквашене шуме.
     Танке, бјеличасте магле дизале су се у јасно небо. Зрак је мирисао свјежином и младошћу.
     Све је око нас пјевало, и ми смо пјевали и весело се враћали са крвавијех кланаца.
     Пред нама на лаганом коњицу јездио је Ђорђе. Он је био свијетао и поносан, јер се враћао као јунак и борац.
     Но тек што смо се неколико сахати удаљили од кланаца, кад из једне густе шуме дочусмо неки очајни испрекидани глас. Сви се заустависмо, а Ђорђе сјаше са коња и упути се шуми. Ми сви пођемо за њиме. Глас се више пута понављао и ми смо се све даље верали кроз густо шипражје. Наједанпут Ђорђе завика:
     - Овамо браћо! Спасавајмо жртву!
     Сви се око њега искуписмо и пред нашијем очима указа се ужасан призор: један дивљи непријатељ обавио рукама струк лијепе дјевојке и с гладном пожудом насрташе на њу. Она се очајнички бранила и ноктима рашчупала мрко лице похотљиве звијери. Руке му је зубима изглођала и његова крв бијаше пошкропила упрепашћено лице дјевојке. Но он је једном за вазда свршио: чим га спази Ђорђе, снажном руком прихвати за црни дуги врат и сјури му нож у бездушна прса.
     Блиједо дјевојче клече пред витешког Ђорђа; од радости је плакала и љубила му ноге. Но овај узорити јунак узе је за бијелу руку, подиже је и пољуби у равно чело.
     - Не бој се - рече јој - лијепа ђевојко, нико те више не смије дирнути.! Погани насилник свршио је. Отсада, овђе и свуда, ја ћу бити твој заштитник, вјера је тврда! Док је моја на рамену глава, нико те више не смије ни погледати криво.
     Она је поново плакала и кроз ружичасто сунце свете радости гледала је спаситеља свог.
     - Но кажи нам, ђевојко, рече јој Ђорђе - како дође овоме зликовцу у руке?
     - Ето тамо - одговори Љиљана, тако се звала она, - за оном гором, чувала сам богато крдо мога оца. Били смо подалеко од села, кад наједанпут угледам густи дим, ђе се у небо диже. Одмах сам рђаво слутила, те потрчим селу. Ал' кад тамо: ђеца вриште а мајке кукају; наше мале куће, све до једне, горе у крвавоме пламену.
     Чете дивљијех харамија робе и пустоше нам село. Што је било мушке главе, све је жртва њиховијех ножева, а мајке и шћери заробише и одведоше их собом. Ја сам бјежала ни сама не знајући куда, а ова крволочна звијер, што ми шћаше образ оцрнити, нагне за мном и стигне ме. Отимала сам се и борила, но под његовом дивљом снагом клонем и морадох с њиме куд он хоће. Кад ме јутрос уведе у ово шипражје, ту ми шћаше да буде и од смрти горе, да ми тебе Бог у помоћ не посла. Нек' те он обилно за то награди!
     Она је све то тужно и болно причала, а ми је слушасмо са сажаљењем и сузама.
     Од ње се Ђорђе никуд одмицао није.
     Његови погледи жељно су почивали на љепоти њезиног лица. И она се чисто препороди. Блиједо лице сину у свјежу дјевојачку румен, те дивна Љиљана изгледаше још дивнија. Сви смо се радовали, што смо у нашој чети придобили красно благо, један невини цвијет, који је демон преломити шћео.
     С веселом пјесмом кренемо даље. Јуначки Ђорђе подиже Љиљану и баци је за коњицу у седло. Вече се ближила и до нашег села није далеко било. Ја се од своје дружине раставим и брзо долетим пред дворац старог Белуша и запјевам. Они су моју пјесму разумјели, она им је била вјесник добра и среће.

III

     Сунце је сједало и губило се за горама. По лиснатијем шумама треперила је блага вечерња румен, те свака гранчица изгледаше као кораљ. Све је село било у некој свечаној радости: пред маленијем кућицама скупили се старци, мајке и шћери, те сви жељно ишчекиваху, кад ће се борци појавити.
     И прва злаћана звијезда сину на чистом љубичастом небу, а наша весела чета стиже у своје драго сеоце са пјесмом славе и побједе. Синови лете мајкама, а сестрице грле брата и љубе га. Све се весели, све се радује. Но свак је хитао пред дворац кнеза Белуша и за час бијаше се готово све село преда њ искупило. Њежно лице, благе и добре очи лијепе Љиљане присвајаше свачији поглед. Свак се протуривао, да буде ближе њојзи. Љиљану су сви са усхићењем гледали, па и стари Белуш гледаше је с љубопитством, док му Ђорђе не приступи и рече, цјеливајући му руку:
     - Бабо, за слободу рода свога и земље своје борио сам се с кивнијем непријатељима и свијетла лица ступам преда те. За јунаштво моје сами ми је Бог послао најљепши лавор-вијенац и с њиме ме крунисао. Ево, бабо, тога лавор-вијенца; благослови, бабо, и њега и мене!
     Тад узе Ђорђе за руку лијепу Љиљану и приведе је старцу. Она се смјерно поклони и пољуби га у десницу, а он њу у чело. - Добра Смиљана и весела Мара и Љубица сви је грљаху, а кад им Ђорђе исприча како је Љиљану наш'о, сви су плакали и хвалили Бога, што се сад у њиховом кругу налази.
     - Не боје се више ничега, чедо моје - рече јој стари Белуш - ти ћеш у моме двору покрај моје Маре и Љубице бити моја трећа шћерка а љуба мога свијетлог Ђорђа. Дјецо, нека сте сретни и благословени били!
     Њих обоје приступи и пољубе старца у десницу а он њих у чело.
     На лицу добре Смиљане свијетле се сузе мајчине љубави, а сви који су около стајали плакали су од радости и честитали јуначкоме Ђорђу.

IV

     Протекло је неколико дана и освану дан свадбе. Ђорђа и Љиљану вјенчао је стари попа Алексије у малој сеоској цркви.
     Весеље је било бујно, све је село тај дан провело у пјесми и весељу. Момци су се бацали камена с рамена и кушали снагу, а веселе дјевојке играле лако коло те им жубориле ситне парице нанизане под гроцем.
     У двору кнеза Белуша разлијегали су се звуци јаснијех гусала, а од руке до руке ишао је кондир и пило се румено вино у здравље младенаца.
     Ђорђе и Љиљана били су сретни и задовољни, небеска љубав спајала им је вјерна срца.

V

     Као чисти планински цвијет у двору кнеза Белуша мирисала је душа добре Љиљане и својом чедности усрећавала своје укућане. Ни једна рђава ријеч није се крала са њезинијех уста. Сваког је њезин поглед обасјавао љубављу и миром. У освит ране зоре са мојом пјесмом пјевала је и она. Први сунчеви зраци затицали су је са преслицом у руци. Кад се Мара и Љубица удала она је сама свршавала све послове у кући а добра Смиљана молила се Богу за њезино здравље.
     И година дана прође а Ђорђе стече сина. Сви су се радовали, а највише Љиљана. У осмјеху свога чеда она је гледала срећу и живот свој. Овај несташни малиша био је Љиљани анђелак, што јој је тако мило пјевао. Но ово анђелче зажели се раја и једног дана изви се из мајчиног загрљаја и одлети небу, да се више не поврати.
     У Љиљанином срцу угаси се сваки покој и мир; она је осјећала да јој се срце раскидало и да нема једног дијела које би га у цјелини држало. Она своје чедо није могла прежалити. Овај лијепи Љиљан-цвијет поче губити своју свјежу боју и гасити се. Коралне усне поблиједише, а на лицу усахну онај вјечни слатки осмијех. Место ведре пјесме из њезинијех груди дизало се тешко дисање. Она је кашљуцала. Видио је Ђорђе, да му ови лијепи лавор-вијенац блиједи; тешко га је срце болило. Њезин промукли глас и напрезно дисање парало га је до дна душе. Добра Смиљана није попуштала; што год је било траварица и видара све је она дозвала, да јој виде Љиљанину бољу. Али заман, за овај лијепи цвијет ни у једној горској биљци не бијаше лијека.

VI

     Прољетни дани бијаху прошли; жетва се побрала и свршила. По пољу и долинама све је жутило. Дубока јесен завладала и густе магле заклониле сунчеву свјетлост. Све је изгледало као пуки сиромах на самртничком одру и све се спремало на починак и мир. И лијепа Љиљана, као да је одмора шћела. Она је легла, легла да се вјечито одмара. Једног дана на малој сеоској цркви тужно је звоно јечало. Љиљану су сахранили, а на њезиноме гробу стајао је Ђорђе срушен и оборен, као пребијена грана без свога цвијета. У, некад веселом, двору старог Белуша постаде очај и туга, све је оплакивало Љиљану своју. Онај горостасни див Ђорђе клонуо. У његовој души била је пустош и тама. На сваком кораку, на сваком мјесту, пред њим се јављала слика његове Љиљане. У глухо доба ноћи, он је лутао на сеоско гробље и на маленој хумци, која је покривала његово благо, он је проводио до зоре. Он је ту своју Љиљану звао а она му се озго из звјездица одазивала. Само на њезином гробу он је био утјешен и миран: осјећао је неки свети мирис и као да га Љиљана милује по лицу. Јест, то је била њезина душа, која је са малијем рајскијем вјетрићем долијећала и миловала свога Ђорђа.

VII

     Прошла је зима.
     Под златом прољетњег сунца све се будило у нови живот.
     На плавичастом небу, баш као сада, осмјехивала се свјежина и младост. На гранчицама низали се заруђели пупољци и развијали своја свилена њедра бисерној роси.
     Вјетрић је носио мирис од љубичица. И на гробу Љиљанином мирисао је стручак плаве љубичице; он је из њезиних њедара ник'о.
     Наше мирно сеоце било је прави рај. Вриједни ратар копао је и орао. На његовом поштеном лицу почивала је ведра нада.
     Но ко је могао мислити, да ће моје драго сеоце за час остати пусто и похарано?... Што срећа једном руком даје, другом одузимље. Једног дана, била је недјеља у малој сеоској цркви орила се молитва сиједог попе Алексије, а добри сељани побожно су стајали и слушали. Но тек што је стари попа довршио половину службе божије, наше мало село испуни се јауком жена и дјеце. Свак прекиде молитву и полети кући својој. Око села и у њему бијаху дивље чете варварског непријатеља. Жедне и гладне звијери јуриле су, палиле и убијале. Невина крвца српске дјеце текла је потоком и ријеком. Врисак и јаук допирао је до неба; но небо је било ведро и мирно, можда је у том часу на висинама својим припремало мјесто за нове анђелске душе српске дјечице. Била је борба и окршај. Свак се очајно бранио. Српски очеви својим прсима заклањали су жене и дјецу и гинули на прагу кућица својих. И наједанпут малено наше сеоце засвијетли се. Крвави пламен изби на нискијем крововима. Што бијаше у животу уступи да се збјегом спасе. У наручју мајке су носиле чеда своја и бјежале у гору и у шуму. И за један час наше је село било пустош и згар. Ни једне српске душе не бјеше у њему. Но Ђорђе није бјежао, он је сам остао. На маленој хумци, која је Љиљану покрила, стајао је са ханџаром у руци. Ово му бијаше и од живота и слободе милије. Он се није могао растати с њиме; он није могао прегорити, да му за живота његова варварска нога гази ово свето мјесто у коме почива његова сахрањена љубав. Ал' звјерском оку варвара ни ове се мјесто сакрило није. Они јурну на сеоско гробље и опазе Ђорђа, који сав од борбе крвав бијаше. Са сваке стране подигну на њ оштре наџаке и под гомилом слијепог оружја сложи се дивни и уморени јунак и паде да се на гробу љубави своје вјечито одмори. Плакала сам и у пјесми својој жалила своје драго село и сељане, који су ме увјек радо примали, а кад се спустила мирна ноћ и блиједа мјесечина обасјала пусто сеоце, стајала сам на каменом крсту Љиљаниног гроба и гледала како вјетрић лелуја власи мртвог јунака и онај стручак љубичице плаве, што је никао из мртвих Љиљаниних њедара...

Извор[уреди]

  • Луча, 1895, бр. 6-7


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 96 година.