На бијеломе хљебу

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

На бијеломе хљебу
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
На бијеломе хљебу



(Доживљаји једнога благородинога овна, који је уочи Божића на смрт осуђен и намијењен за веселицу)

     Освануло је бадње јутро, али не ведро и насмијано, него мутно и натмурено. Сиви облаци прекрили небо с једнога краја на други, заклонили сунце и пријете мећавом. Вјетар кадикада звизне и са замрзнутих грана стреса заостали снијег, проноси га чаршијом и баца по стрехама и крововима. Замрзла земља шобоће под ноигама. Крај махалске чесме ухватио се дебео лед, сличан стакленом тавану. По њему, још од прије сванућа, почела се комшијска дјеца тализати, ни најмање не марећи за то ако које леђима одмјетри колико је лед широк. Једино дјеца Илије Ћитирџије што су, за данас, изостала из кола својих другова. Њима се данас пружила много пријатнија забава. Управо то и није каква особита забава! Ствар је у томе што је Илија синоћ купио једнога овна и данас хоће да га закоље за веселицу, а дјеца као дјеца, воле да виде како ће ован издахнути под ножем. Осим тога воле и да се побију око онвујске бешике, за коју већ свако држи да је његова.
     Ради тога свако и држи за свету дужност да овна помилује или зврцне по глави, или, ако ништа друго, да га барем потегне за реп или за ухо. Зачудо, благородни ован је сасвим хладокрвно, као какав Енглез, пустио нек се дјеца потпуно задовоље. Чак ни једним једитим мигом није показао е га то тишти. Он је мирно оборио главу, отромбољио уши и замислио се дубље него ли какав критичар српски. Његово овнујско срце тиштао је далеко већи терет него ли понижавање од стране дјечије. У неколика маха отеше му се три дубока уздаха из прсију; сузе тек што нису потекле. Сијено, које је пред њим лежало, ни погледао није, иако је свакоме познато да се некада славио са свога дивнога апетита, те се могао такмичити и са сеоским кнезом Ђуром, коме за ручак требају цигле четири оке хљеба... Лијено, као човјек који куња, заклапао је очи неколико пута. Хтио је, зар, да домами какве слике из прошлости; али што је год више тако жмиркао, тим је постајао све тужнији...
     Ви ћете рећи: »Е, није то лако кад се на смрт иде!« ... То, додуше, велим и ја, премда добро знам да се он смрти не боји. Умријети, то је њему колико појести шаку сијена, јер свак ће на онај свијет, па било прије или послије... Али је важнији узрок што га у мисли нагони!...
     — Свијет је овај тако ништаван! — премишљаше ован у себи — нарочито наш овнујски род осуђен је на вјечно робовање. Немамо своје културе, своје књижевности, свог епоса; немамо јунака, немамо ослободиоца, који би нас повео да се боримо за општу овнујску идеју, да створимо своју државу, своју војску, која би се могла одупријети и људима и вуковима и свима непријатељима рода!... Ми смо робови и остаћемо вазда, јер за друго нисмо ни способни... И ја сам роб ... али ах! ... Како ли слатко бијаше моје робовање!... Како ли сам био сретан!... Па ... ах ... и не боли ме што сам осуђен, али ме боли што ме осуди баш она ... она ...
     И ован проли горке сузе. Бадава! Није могао више издржати... Доња му вилица заигра и он је јецао по свима правилима овнујскога јецања.
     Но допустићете да вас упознам с њиме још од најраније младости.
     Он се, с опроштењем, ојањио прије три године у тору сељака Рада Голобрада. Веле да је као јање био особито лијеп и да је многима запео за око. Двије-три овце већ су унапријед замишљале да ће му бити пунице, те му чак дозвољавале и да их сиса. Но, канда се највише допадао младој жени Радовој Јели, која није могла срцу одољети, а да га између све јањади не одликује својом пажњом. Она га је, обично, узимала у крило, гладила по свиленој вуни и љубила често, често пута, као да је он главом Раде Голобрад. Она је дозвољавала да за њом пристаје свуда, чак и у кућу, гдје би му, обично, давала штогод за јело... Тако се он привикао на њу и био јој одан тијелом и душом; за њега је само она постојала на свијету, а за никога другога није хтио ни да чује... Чак му ни Раде није био особито у вољи, нарочито због тога што је два или три пута укорио Јелу како »нема другога посла, него се млацка с јањцима« ...
     — Болан, како имаш душе да тако говориш — одговорила би она. — А види само како је лијеп!
     — Продаћу га! — вели Раде.
     — Нећеш док сам ја жива! — одвраћа она и гони по староме.
     И тако је то текло дуго и дуго и он се развијао и растао под њезином пажњом. Понеке овце, оне старе, напомињаху му како је приспио за женидбу и како треба да бира дјевојку; али он их ни слушао није. Та воли он стајати поред Радовице и чешати се о њезину ногу, него запасти у најљепше коло оваца--дјевојака, па све кад би га грлиле и љубиле...
     У неко доба осјети он да љубав Радовице хладни према њему. Сваки час била је некако замишљенија. Често га пута ни погледала није, а камоли помиловала; два или три пута затворила му је кућна врата пред носом. То га је тако ожалостило да једне ноћи никако није могао заспати. Лио је горке сузе а нарицао за минулом срећом ... Па ипак није могао докучити откуда и зашто је настала та промјена. Он се не сјећа да је икада и једним мигом дао повода да му млада Радовица ускрати своју пажњу и љубав. Штавише, што је бивао старији, постајао је све послушнији и учтивији...
     И ето сад ...
     — Ја морам дознати шта је њој — зарече се тврдо и закле се свом травом и сијеном на свијету да ће јој пратити сваки миг, покрет, сваку стопу; ако не могао јавно, а оно тајно... Додуше, унеколико било му је срамно да буде шпијун, премда је добро знао да има људи који само за новце тјерају тај занат; а, ипошто сндје ни он гори од тих људи, то му, ваљда, неће никио у. грдјех уписати тај кораик, на који га је нагнало само његово срее.

Он одиста поче пажљиво пратити Радовицу, лиако далеко учтивије од свих људии његове врсте. Он је пратио дзд'аљ ега и на такав начин да се никако није могиа ђосјетити... Испочетка као ђа мју тније посао сасвим среоно ишао за руком; али мало-ипомало, поче опажати по штошта сумњиво. На ту сумњу нагнало га је једно момче, дежмекасто и надурено, са маиим брковима а веииким носом и, обично, са тојагом у руци. Момче је диолазило сваки дан и, за чудо, увијек је знало удесити кад Раде Голобрад оде куда на радњу. Оно је улазило у кућу и дуго се задржавало тамо. Кад би се враћало, било је црвено као паприка, а ибркови му вазда замршени... Ован као ован, од-мах је помислио да ту нијесу сасвим чиисти посслови и да то момче свакако о злу ради. О каквоме злу, то се није могао досјетити, али главно је да ндје добра по сриједи. Дакле, морај у се не два, него четири ока отво-рити да се томе злу у траг уђе...

Док и томе дође вријеме.

Једнога ђана дошло момче, па, као и обиично, по-шио у куеу. Тога пута Радовица није била у кући, него пред фцућом. Оно, чим је угледа, одмах јој при-ступи и уштину је за образ. У овну узаврије сва крв. Смрачи му се пред очима. Она ништа. Још се и осмјех-ну и утече унутра. Момче уђе за њом . . . Ован шкри-пну зубима и накостреши се, као да ће одимах на јуриш. Ипак се некако прибра и застаде.

— Осветићу се! — грмну на сав глас овнујским језиком и запријети роговима према кући. — Зар ом да штиипа ону фцоја је мене толи'ко мииловала и фцоју ја нисам смио ни папком очепити? . . . И он да улази у кућу, а ја да дреждим у авлији? ... Јок д по сто пута јок!.. . Док је главе на раменима, дотле ћу бранити своје ... Освета или смрт!...

И заиста, он је дрхтао од узбуђења! ... Мржња, страховита мржња према оном момчету загријала му сваку кап крви у жилиама и он је био као у врућици. Да је моигао, збацио би са себе руно само да се расхлади, али пошто је то било сасвим немиотгуће, то је пламтиио све више и више и једва је чекао час кад ће се момче помолити из куће.

— Ха, ево га! — иблеикну дивље кад, у неко доба, зачу дз куће његов глас:

— Збогом!

— Збогом пош’о! — одговара Радовица.

Ован дскриви главу и обори је земљи, а ниоге ра-скорачи, баш као какав атлет каид своју снагу нај-већма хоће да покаиже.

Момче се дказа ипред вратима ии пружи ногу, како ће поћи даље . . . Ован стиште јуначко срце своје, скочи као помаман и уједанпут — буб! — груну момче у леђа.

— Јао! — само што дспусти оно и срушд се на тле. Капа одлети на једну, штап на другу 'страну, а нос, како је био дуг, дође чисто пљоснат и крв из њега по-тече потоком. Сво лице било му је умрљано земљом, а крв и из њега тецијаше на два три мјеста; само што очи остадоше неповријеђене. И Радовица јаукну готово у исти маих када и оно, па му пбитрча и поче га чистити. А ован је стајао са осмиј ехом на губицама и побјед-ничким изразом на лиицу.

— Несрећо! — цикну Радовица, пошто је онога малко очистила. — Треба тебе под нож!

И удари га некаквом тојагом по леђфима тако да би и волу доста било, а камоли њежном д благород-ном овну. Но тај ударац њему је био сладак и он се није ни помакнуо ... Цекао је и други... А она, као да је знала, не хтједе га и по ђруги пут усрећити. Само сијевну ооима и уљезе у кућу.

Исте вечери, кад се Раде враћао кући, она му изађе на сусрет, сави му руке око врата и поче га Ијуибдтд.

— Шта је то, жено? — запита Раде мало зачу-ђено...

— Слатки, драги мој, ти знаш да ми нико на сви-јету није дражи од тебе . ..

— Хе, хе, знам. .. Ама што м'и то сађ го-вориш? ...

— Да ми уоиниш Ијубав . . .
— Шта је?

— Да сјутра продаш онога овна.

Раде се зачуди још више.

— Он ти је био драг — рече.

— Сад није ...

Раде слегну рамендма д уљезе у кућу ... А сју-традан похитао је да га свеже и поведе на пазар.

— То си и зарадио, несрећо! — довикну му Ра-довица при поласку.

Ован је тужно Мимнуо главом.

Тако се растадоше.
Ован је отооиио главу и тужно размишљао о про-шлости кад му Илија приступи са ножем у руци.

Он још једанпут дубоко уздахну д пође куд га поведоше...

1897.

Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 7, страна 13-19 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.