На Давидовцу
Из »Слоге«
У долини једној рајској,
Где славујак песме поји,
На подножју брда лепа
Давидовац извор стоји.
Обгрљен је зелен-грањем,
Што му густа хлада даје.
Хеј, извора овакога
Око моје не познаје!
А из њега поток мали
Кроз долину путе шара,
Са шљунчићи чисти, лепи,
Тије зборе разговара.
Па се с њима љупко прашта,
Кроз густо се вијућ' грање, -
Ој, како је слатко слушат'
Поточића шапутање!
Колико сам пута туда
У дебелом, лепом хладу,
Крај извора рајевскога
Одмарао душу младу.
А славуј ми песме пев'о —
Та каквих ми пев'о није!
Али једном — ој, сећам се, -
Понајлепше пев'о ми је...
Једног лепог летњег дана
Сијало је сунце сјајно,
А славуји, певци дивни,
Певали су песме бајно.
Ла'орићи тији, благи,
Нијали су росно цвеће,
Кроз које се поток мали
Са тијани вали шеће.
А у једном густом хладу,
Где с' највећма грли грање,
Тије зборе зборило је
Давидовца шапутање.
Ја се тада туде нађох,
Ој, и моја лепа вила, —
Та да има лака крила,
Равијојли б' друга била!
Грлио сам моје цвеће,
Љубио сам моју наду,
Па са каквим вељим жаром,
То пољупци врели знаду!
А славуј нам песме пев'о
Кроз брестово густо грање,
Са умилном песмом својом
Сладио нам миловање.
И дотле сам млађан слуш'о
Како славуј песме вије,
Ал' онако јоште никад,
Никад славуј пев'о није.
Ваљда ј' и он осећао
Што и наше душе двије,
Па је хтео песмом бајном
Осећања да излије.
Ој, сећаш се тога дана,
Кажидер ми, лепа вило!
Је л' да ј' среће међу нама
И сувише тада било!
Још и данас, ка' и прије,
Тамо славуј песме вије,
А кроз оно густо грање
И сад с' чује шапутање.
И сад онај поток мали
Са сребрни тече вали.
Све је тамо ка' и прије,
Само мене с вилом није...
