На Видов-дан 1894. године
Шта се мути, шта се тмури?
Што облаци небо крију?
Је л’ то предзнак новој бури
На нечију погибију?
Ил’ раније сузе вреле
То облаци можда носе;
И Косову они желе,
Славно гробље да оросе.
Или можда... Ал’ ко знаде,
Шта нам Усуд данас снује?
Видов-дан је!
А он јаде Надањима разблажује...
Видов-дане, чудни дане,
Клео бих те! Ал не, нећу.
Још ми понос вида ране,
Још верујем српску срећу.
Још се надзм: буде л’ било
Бранковића, црних тића,
Да је Српство одгајило
И сокола Обилића.