Суро, вечито стење гордо се у небо диже,
Над урвинама тавним орли се с облаком боре;
А доле, са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,
И пада, кроз уске кланце, у Сиње Јегејско Море.
О вали, о реко српска! Столећа тако се губе
И као таласи тону у море вечности тавне…
Алʼ твоје бисерне капље камена подножја љубе,
Где споменици стоје народне прошлости славне.
Али ће ко̂ рајски феникс, сијнути слобода мила,
И ја ћу стојати ведар, где сада погружен стојим,
И наш ће оро̂ бели широко развити крила
Над урвинама твојим.
