Надмудрио цара
Био један владар охоли по ћуди,
У њему је било свакојаких мана,
Од њега су чешће пострадали људи,
Вјешала су справна била сваког дана.
Па осим могућства, богаства и славе,
И мудрошћу хтједе првенство да има,
Дрхтале би пред њим најмудрије главе,
Јер питања глупа задаваше њима.
Па ко неби знао да их одгонета,
Одма би му глава одрубљена пала.
Једнога је дана та задаћа клета
И пастира цркве владику запала.
Позвао га к себи, па озбиљно рече:
Сад хоћу да кушам вр'једност ума твога,
Три питања ето, мисли се до вече,
Ако желиш избјећ оштра мача мога:
Гђе ј' средина земље, да ми кажеш чисто,
И колико зв'језда имаде на броју,
А кад к мени дођеш да знаш рећи листо,
Све што будем мислит тад у памет моју.
Узбуњени пастир забринуто оде,
Па размишља сада како ће и што ће,
Не зна да се лиши велике незгоде,
Тирјанина силног да избјегне злоће.
Примиче се вече, вр'јеме од ужаса,
Сад мора да иде, р'јешење да носи,
Помоћи му не зна окупљена маса
Пријатеља милих, које суза роси.
Вјерни његов кухар зачуђено оста,
Незнајући узрок те ненадне туге,
Па кад све разумје, тад одважан поста,
Те владици рече: ево твоје слуге,
Ја ћу ради тебе одит цару право,
И тако је мрачно познати ме неће,
Па с помоћу Бога вратићу се здраво
Је ли сада доба да се тамо креће?
Преобуче одмах на себи мантије,
Па узјаха брже на магаре своје,
До мало је био код царске капије,
Мисли му се кобне по памети роје.
Кад угледа цара, поклони се смјерно:
Р'јешење ти носим, саслушај ме само,
Ђе ј' средина земље казаћу ти вјерно
Надахнућем светим непогрешно знамо.
Баш на овом мјесту, тврдо се увјери,
Средина је земље, наша круно славна;
Не буде ли тако, ти слободно мјери,
Па нека су за ме тад вјешала справна.
Цар о том посумња, да л' је збиља тако,
Али што да ради на одговор ови?
Да с' мјерућ увјери, то баш није лако,
Па на р'јечи даље да прослови.
А што желиш знати звијезде по броју,
И то ћу ти рећи право без преваре,
Да увјерим бое св'јетлу круну твоју,
Довео сам собом то моје магаре.
На њем има длака ни мање ни више
Колик' има зв'језда, владару честити,
Начуп'о сам оно што одвеће бише,
Да с' бое увјериш мош их пребројати.
Цар о том посумња да л' је збиља тако,
Али што да ради на одговор ови?
Да с' бројећ увјери, то баш није лако,
Па на р'јечи даље о том не прослови.
Сад ми, рече цар му, и трећу погоди,
Покажи што мислим, пак си сретно проша'
Ал'наш вјешти кухар, хитар у тој згоди,
И сада је лако на мис'о му допа'.
Ви мислите царе, да владика јесам,
Његове су само на мене мантије,
Пустите ме сада, погодио све сам.
Цар зачуђен стаде да се на то смије.
Па у себи мисли, каква мора бити
Владичина мудрост, кад момци његови
Знаду на питање свако погодити,
Па на р'јечи даље више не прослови.
Задовољан кухар поклони с' умилно,
Узјаха магаре, па весело оде,
Признање је стек'о од владике силно,
Јер га вјешто знао лишити незгоде.
|
Бар, 1903. г., Мило Јововић, „Голуб“, број 16., у Сомбору, 15. октобра 1903., стр. 252. – 253.