НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИСТОЧНЕ И ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

 

НАРОДНЕ ПЕСМЕ ИСТОЧНЕ И ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

„Иначе, радим живо српски језик, песме које је сакупио Вук Стефановић Караџић. Лакше схватам него иједан други словенски језик”.
                                     Ф. Енгелс у писму К. Марксу 1863,

I

          1. Први писани помени о игрању и певању народних песама у југоисточној Србији, колико нам је познато, потичу из XVI века. Аустријски путописац, Јакоб Бетцек, путујући цариградским друмом (Via militaris), 1564. године записао је да у селима у околиии Ниша „кад играју онда се ухвате више њих мећу собом за руке, правећи неки круг и играју наоколо”^[1]. Марко А. Пигафета, из Аустрије, 1568. године записао је да су у Клисури код Беле Палапке „видели пуно девојака, многе су биле лепе, које су онога дана, будући да је била недеља, биле беспослене, играле су наоколо и празновале али су увек тражиле новац. Три или четири певаху такмичећи се, одговараху си попут зборова, сирово и сељачко певање, две по две држале су се за руке. Једна је имала на глави једну врсту клобука попут једара, та је опонашала мушкарца а друга жену, и тако играјући долазиле су увек насупрот. У почетку врло лагано а после мало по мало убрзаваху корак те напокон скакаху, пратећи увек своје певање, које такоће сразмерно расте, те се напокон виче, уопште каква је игра такво је и певање — дивље и сирово ... Одела сведоче да се овај народ у старо доба врло раскошно носио. Овако су се носиле отмене и племените жене ... ”^[2]. Немачки путописац Стефан Герлах путовао је 1578. године и у белопаланачком селу Клисура (Куричесма) видео је следеће: „После тога почело је народно весеље. Девојке су играле у један ред поређане, певале су у хору, све две по две ходале су непрестано у један круг”. При опису Ниша Герлах је написао и ову реченицу: „Радници, враћајући <се из поља, певаху своје обичне хајдучке песме”^[3]. Какве су биле те хајдучке несме данас можемо само нагађати. Мећутим, један други путописац, Корнелије Дуплиције Шепер, саветник Фердинанда Хабзбуршког, записао је 1533. год. исказе о антитурском расположењу хришћанске раје у нишком крају. Шепер пише да људи које је срео око Ниша „говораху да желе бити ослобоћени”; „уверавали су посланике да, ако хришћани доћу да их ослободе ропства, свако од љих би на вест да хришћанска војска стварно долази, убио десет Турака”^[4]-
         2. Године, 1987, навршило се 200 година од роћења Вука Стефановића Караџића и 173. године од објављивања прве записане народне песме из источне Србије. Била је то песма Девојка са три љубавника коју је Вук објавио 1814. године у збирци Мала простонародна славеносербска пјеснарица. Поводом ове песме, у напомени, Вук је записао: „Ја сам ову пјесму чуо у Неготину од једног Турчина, по имену Дервиш-бега, који је за Пасманџина времена бивао субаша по Тимоку”^[5]. Вуков рад на сакупљању народних песама подстакао је многе прегаоце на овај посао и на подручју источне, југоисточне и јужне Србије. Тако, Милош Милосављевић, око Калне и Беле Паланке, 1840. године записивао је лирске народне песме, а 1869. године у Београду објавио је збирку од 104 песме под насловом: Песме народне. Прва пак књига потиче од Тодора Влајића, учитеља у Гургусовцу (Књажевцу), који је 1850. године објавио збирку народних умотворина из источне Србије под насловом: Српски венац од иародни српски исторически прича, песама, басана, пословица и загонетки сплетен. Занимљив је мото ове збирке: „Ко своје поштује — лице му је светлије”. У својим књигама Кнежевина Србија (1869). године и Краљевина Србија (1884. године), Милан Ђ. Милићевић објавио је и један број народних песама. Године 1889. у С. Петербургу, Иван Степанович Јастребов објавио је књигу: Обичаи и песни турецких Сербов у којој су песме са подручја југоисточне и јужне Србије.
          Године 1898. Дена Дебелжовић предао је Српској Краљевској Академији записе триста седамдесет и пет лирских и шездесет и седам епских песама. Остали његови записи, који су чувани у његовој личној архиви, припојени су његовој рукописној збирци 1979. године и сад се његова збирка у целини чува у САНУ у Београду. На бази Денине рукописне збирке, др Владимир Бован приредио је књигу од 489 лирских и епских песама коју је Академија наука и уметности Косова објавила 1984. године.^[6]
          Дена Дебељаковић је у XIX веку, на читавом простору источне и јужне Србије (укључујући Косово), несумњиво најплоднији записивач народних песалш. Највећу вредност имају његови записи епских и епско-лирских песама, али и у целини сви његови записи народних песама са Косова имају велику вредност.
          На почетку XX века рад на записивању народних песама с овог подручја није престајао. Владимир Петровић је у Зборнику за народии живот и обичаје јужних Словена за 1900. и 1914. годину (Загреб свезак V и књига XIX) објавио 44 народне песме из Заплања. Већ 1902. године Тодор Бушетић, учитељ, саставио је збирку Српске народне песме из Левче^[7]. Живојин Станковић, свештеник у Мокрањи, предао је рукопис Академији наука у Београду 23. априла 1906. године са 105 народних песама. Ове песме објављене су тек 1951. године^[8]. Стеван Стојановић Мокрањац (1856—1914) имао је изванредан смисао за уметничку обраду музичког фолклора. Бележио је народне песме у Неготину и у његовој непосредној околини припремајући тако своје Руковети. Народне песме бележили су и, у оквиру својих књижевних дела, објављивали Стеван Сремац (1855—1906) и Борисав Станковић (1876—1927).
          На подручју источне, југоисточне и јужне Србије, осим поменутих, народнс песме су бележили многи врсни записивачи. Поменућемо најистакнутије: Саватије Грбић, Драгутин Ђорћевић, Јован Хаџивасиљевић, Мих. Ст. Ризнић, Владимир Николић, Владимир Ђорћевић, Татомир Вукановић, сестре Јанковић, Миодраг Васиљевић, Радмила Петровић, Илија Николић, Владимир Бован, Радослав и Љубинко Раденковић, Живота Јоцић, Борислав Првуловић, Недељко Богдановић, Светислав Првановић, Сергије Калчић и други (видети библиографију ове књиге)^[9].
         Посебно желимо да истакнемо да је рад на записивању народних песама у другој половини XX века добио у свом интензитету. Записивачи су, изгледа, свесни да је, захваљујући радикалној социјалистичкој трансформацији старога села, наступио последњи тренутак да се прибележе народне песме стваране у минулим вековима. Поменућемо само најистакнутије записиваче. Момчило Златановић из Врања, почев од 1967. годиие, објавио је 6 књига народних песама, у којима има преко 500 новозаписаних песама. Његова рукописна збирка, коју смо користили за овај избор, има преко 900 песама. Љубиша Рајковић Кожељац такоће је, у задње две-три деценије, објавио иреко 400 народпих песама из источне Србије. Драгослав Манић Форски објавио је у исто време преко 200 песама записаних у бабушничком крају. Љубинко Раденовић бележио је народна бајања (басме) и објавио збирку „Урок иде уз поље” (Градина, Ниш, 1973.). Недељко Богдановић штампао је шест циклуса лирских народних песама из околине Сврљига („У градини струк босиљка”, Градина, 5—6/1971. „Сватовске песме из околине Сврљига”, Расковник, лето, 1975. „Љубавне и друге иесме из сврљишког краја”, Развитак, 3—4/1971, „Шаљиве народне песме из сврљишког краја”, Развитак, 5/1971, „Свадбарске народне несме из сврљишког краја, Развитак, 2/1971, „Поведи ме кроз гору”, Развитак, 4—5/1974.) са нешто преко 100 записа. Радослав Раденковић такође се интензивно бавио записивањем народних песама овога краја. До сада је објвио преко 300 записа, и то: „Младо лице у пламен заоди” (љубавне песме), Градина, 3/1974, „Лирске народне песме за децу”, Расковник, јесен, 1975, „Сватовске песме са описом обичаја из сврљишког краја, Име, 3/1975, Београд, „Девојачки припеви из југоисточне Србије”, Развитак, 4—5/1980. „Ова гора нема разговора” (баладе из околине Књажевца), Развитак, 4—5/1982, „Српске народне песме за децу”, Развитак, 3/1986, Раденковић поседује необјављену збирку лирских народних песама „Голема је гора шимширова” са преко 600 песама различитих врста. Највећи број објављених песама (540 записа) из овог дела Србије налази се у нашој монографији „Заплање”, Ниш, 1982.
          Желимо још да поменемо, да овај посао записивања и обљављивања народних песама помажу Издавачка кућа Градина (Ниш) и часописи источне и југоисточне Србије: Градина из Ниша, Развитак из Зајечара, Наше стварање из Лесковца, Ток из Прокупља, зборници градова: Лесковачки зборник, Врањски гласник, Пиротски зборник, дневни и недељни листови: Народне новине — Ниш, Наша реч — Лесковац, Слобода — Пирот и др. као и Јединство из Приштине.
           3. Подстакнути Вуковим јубилејом, а имајући у виду чињеницу да је објављен велики број записа народних песама са подручја источне, југоисточне и јужне Србије (са Косовом), одлучили смо да припремимо ову књигу. Ми смо се определили да у овој књизи објавимо народне песме са историјским сећањем, односно песме у којима се могу препознати или наслутити историјске личности и догаћаји у периоду од XIV до краја XIX века, периоду под Турцима.
          Како сам народни песник каже, ове народне песме опевају време почев од прве размирице са Турцима, можда од маричке битке 1371. године, мада се из песама види да се то време везује за косовске јунаке и јунаке из куновичке битке 1444. године. Од прве размирице, у XIV или XV веку, на све до ослобођења од Турака, 1878. односно 1912. године, за народног песника са овог подручја Србије траје размирица (рат, ратно стање) између Турског и Богданског, измећу Турака и Хришћана, измећу Турака и Срба. Међутим, судећи према овим народним песмама, изгледа да је у робовање под Турцима добро уплетена судбина последњег знаменитог српског владара, деспота Ђурђа Бранковића, и нарочито његова победа (коју је остварио са Јанком Сибињанином) на Куновици 1444. године. Ако се овоме дода и судбина чланова Ђурћеве породице, онда је и тиме истакнута трагична атмосфера којом обилују ове народне песме. Осим тога, после многих неуспелих покушаја током векова и неуспели устанак Срба у Турској 1841. године, у нишком санџаку, само је још једна размирица о којој певају ове песме.
          У сваком случају, тек треба истражити садржај и поруке ових народних песама. Једно од посебно занимљивих питања је: како то да осам песама из Вукове треће књиге (Јанко од Котара и Мујин Алил, Женидба Стојана Јанковића, Женидба од Задра Тодора, Женидба Ива Сењашша, Кунина Златија, Пеул капетан и Хрњетина Мујо, Виде Даничић, Женидба Плетикосе Павла) помиње Куновицу (Кунара, Кунор, Кунор-планина)? И данас постоји село Куновица и Куновичка клисура, а сама Куновица, као део Суве планине измећу Ниша и Беле Паланке, и данас се под тим именом идентификује. Такоће, тек треба истражити како се догодило да се један број јунака из наведених Вукових песама тако или слично зове и у песмама записаним у источној, југоисточној н јужној Србији (Ђура Даничић, Боичић (Боигић) Алија, Мијат харамбаша и др.). Да ли је куновићка битка и победа из 1444. године, која се догодила 55 године после косовске битке (1389. године), имала утицаја на певаче ускочких песама или је пак Куновица као тешко проходни део цариградског пута упамћена, преко дубровачких поклисара, само као легло хајдука? Посебно се треба позабавити описом мегдана Јанка од Котара са Мујиним Алилом и кавге од Задра Тодора са Боичићем Алијом, као и описом других кавги и мегдана у наведеним Вуковим песмама у којима се помиње Куновица и упоредити анализе тих оииса са описима куновичке битке у историјским изворима. Остављајући ово питање отвореним, желимо да истакнемо мишљење Николе Банашевића „да ипак постоји нека врста" између Куновице (дела Суве планиие и попришта куновичке битке 1444. год.) и Куновице (Кунаре, Куноре, Кунор-планине) у песмама треће књиге Вука Караџића ^[10].
          Пошто Куновица и куновичка битка из 1444. имају одговарајући значај за народне песме које доносимо у овој књизи, о њима ће још бити речи.
          4. О народним песмама из овог дела Србије изречене су врло високе оцене. Тако, Владан Недић пише: „Као наше најјаче лирске области сматрају се Македонија и Босна и Херцеговина. То је изван спора. Која Југословенска област долази после њих? Ево одговора: источна и јужна Србија (са Косовом и Метохијом), област која јс дала Стевана Мокрањца и Борисава Станковића, област која је Стевана Сремца надахпула за Зону Замфирову. Мпогобројна естетска изненађења очекују свакога ко више чита лирске народне песме из поменуте области — обредне и обичајне, о раду и уз рад, митолошке, љубавне. — Укратко узевши, најбољи примери југословенске народне лирике записани су у појасу старобалканске културе (Македонија, источна и јужна Србија) и у појасу измењене патријархалне културе (Босна и Херцеговина); то су, истовремено, југословенске области које су најдуже биле под Турцима”.^[11]
           О поменутим југословенским областима, у којима је било највише услова за живот усменог народног несништва, Видо Латковић даје следеће објашњење: „Македонија, југоисточни део Србије и Косовско-Метохијска област били су изложени непосреднијем утицају Турака. У тим областима су и старобалканске културне традиције биле јаче и дуже су се одржале. За цело време турске владавине тамо није било масовнијег прилива становништва из динарских области, напротив, домаће становништво селило се постепено али стално преко западне Србије у области под аустријском влашћу и крајем XVIII века наовамо. Тако се формирала посебна културна зона и посебан тип нашег човека који је Ј. Цвијић назвао централним".^[12]
           Великој популарности ових народних песама знатно су допринели
Борисав Станковић и Стеван Сремац. „Почетком двадесетог века”, пише Владан Недић, „постале су врањске песме широко познате захваљујући ^ Борисаву Станковићу. Он их је расуо, преко тридесет, по Старим данима
по свим различитим издањима Коштане, по Нечистој крви — али расуо
као месечину по своду, тако да оне добијају дубину од пространстза у коме трепере, а пространство дубину од њих. Свакако су завичајне песме, чулне и танане, биле Станковићу велико падахнуће’'^[13]. Народна песма је присутна и у приповеткама Стевана Сремца из сгаронишког живота — у Зони Замфировој и Ивковој слави. Према М. Златановићу, „без фолклора (народне лирике, пословица, изрека, игара) знатно би био ослабљен реализам овог значјног писца у приказивању старонишке друштвене средине и лиризам, који је једна од најважнијих одлика Зоне Замфирове, његовог најбољег дела”^[14].
          5. Народни песник је, како смо поменули, вероватно мислио на маричку (1371) или на косовску битку (1389) када је певао о првој размирици. Из саме песме се види да је тада почела несрећа удовице Маре и њене деце, Јанка и Јанике, јер су их Турци „башка одаслали”. И заиста после ових битки јужне области Србије потпале су под Турке, а остаци српске државе помернли су се на север. Престоница Стефана Лзаревића, сина кнеза Лазара, била је у Београду, а његовог наследника, Ђурђа Бранковића, у Смедереву. Ови последњи знаменити српски владари покушавали су да оснаже српску државу, али су услови за то били врло неповољни. Њихове државе биле су изложепе снажним притисцима турског и мађарског двора, а ни Млечићи их нису остављали на миру^[15].
          Значајан догађај за ове крајеве везује се за прилике у Турској 1402—1413. године. Пошто је султан Бајазит био заробљен (1402), а затим и умро (1403). његови синови (Иса-бег, Сулејман, Мехмед и Муса) отпочели су крваву борбу за власт. Најпре је победио Сулејман, али га је 1411. године убио његов брат Муса и преузео сву власт у европском делу турског царства (у азијском делу власт је имао Мехмед). Муса је продро у земљу деспота Стефана Лазаревића у марту 1413. године. Немилице је пљачкао, робио и убијао становништво, па се у историјским изворима помиње као „сиров и грозан”. Освојио је Бован код Алексинца, Липовац под планином Озрен, Сталаћ и Копријан код Ниша. Неке Мусине чете допрле су чак у долину Топлице и у Браничево.
          Запажену улогу у борби против Мусе имао је деспот Стефан Лазаревић. Он је ступио у везу са Мусином братом Мехмедом. Тако су се сви Мусини противници (Мусин брат Мехмед, деспот Стефан Лазаревић, угарски бан Јован Моравички, босански војвода Сандаљ Хранић) нашли на окупу. Деспот Стефан Лазаревић пратио је војску до Скопске Црне горе, а затим је заповедништво предао Ђурђу Бранковићу. Одлучујућа битка била је 5. јула 1413. године код села Чаморлу под планином Витошом. У овом боју се посебно истакао челник Радич. Муса је погинуо, а власт је преузео султан Мехмед I (1413—1421 )^[16].
          Ђураћ Бранковић постао је владар Србије 1427. године. Пошто су му Мађари узели Београд, а Турци Крушевац и Голубац, он је морао да признаје и маћарску и турску врховну власт. Како је пак изгубио утврђени Београд, он је морао да зида ново утврћење — Смедерево.
          Да би колико толико побољшао позиције своје државе, Ђурађ је предузимао све што је било у његовој моћи. Тако је једну кћер, Катарину, удао за грофа Улриха Цељског (1433), а другу, Мару, удао је за турског султана Мурата II (1435). Мећутим, Турци нису мировали. Већ 1437. године они су опустошили Ђурћеву област, 1438. године освојили су манастир Раваницу и градове Борич на Гружи и Островицу код Рудника, а главни напад извршили су 1439. године. Мурат II је лично опседао град Смедерево који су бранили Гргур, најстарији Ђурћев син, и Тома Кантакузин, деспотов шурак. Ипак, Смедерево се, после тромесечне опсаде, предало (18. августа) и тако је деспотова земља пала у гурске руке. Док се ово догађало сам деспот је био у Угарској, узалудно тражећи помоћ. По победи, Мурат II је одвео Ђурђеве синове, Гргура и Стефана, у ропство и касније их ослепио.
          Ђурађ Бранковић је последњи знаменити владар средњевековне Србије. Био је сестрић Стефана Лазаревића, а по мајци унук кнеза Лазара”^[17]. Према историјским изворима, Ђурађ је био „брадат, с дугом косом и брковима”, „био је стасит и достојанствена изгледа”, или, како каже други савременик, „достојан дубоког поштовања ... беседом пун ауторитета, телом величанствен”. „Издржао је многе животне тегобе и доживео дубоку старост, пуних 80 година”^[18].
          Историја Ђурђеве скоро тридесетогодишње владавине јесте историја државе која пропада. Сам Ђурађ доживео је многе и опште и личне несреће: косовску битку, протеривање оца од стране Турака, битку са Татарима код Ангоре, борбу своје породице са Лазаревићима, видео је слом Бајазита I, преживео је кад је био „на ујаково тражење бачен у тамницу у Цариграду из које се спасао захваљујући својој довитљивости”^[19]. Личне трагедије које је Ђурађ доживео биле су велике. „Док се Ђурађ у последњем тренутку склонио, његови синови нису имали куда да побегну. Султан је „свезао” Гргура и његовог брата Стефана, који је од раније био талац на Порти, оковао их је на Ускрс 16. априла, а 8. маја 1441. године у граду Токату ослепио. Молба сестре Маре која, верна хришћанству, није напуштала харем, стигла је касно и није спречила несрећу”^[20].
          Историјска је истина да је деспот Ђурађ био вслики болник, а треба истражити да ли је народни песник, за народну несрећу, замерао само његовој жени, Јерини, или и њему. „Ужасна породична трагедија је оставила великог трага на старом деспоту. Сазнање да му један човек држи у харем кћер а у исто време ослепљује синове учинила га је дубоко несрећним, и такав је остао до краја живота”^[21].
          Што се пак тиче куновичке битке, она је била део тзв. „Дуге војне” која је почела у јесен 1443. године тако што се у Јужној Угарској, под командом краља Владислава, Јанка Хуњадија и деспота Ђурђа Бранковића, окупило 25.000 коњаника и стрелаца. Та војска је била састављена од Мађара, Пољака, Срба, Румуна. Деспоту Ђурђу прикључило се још 8.000 Срба коњаника и пешака. Деспоту се прикључи из Босне и војвода Петар Ковачевић, из породице Дињичића, код Сребрнице са 600—700 коњаника. Ова војска је идући цариградским друмом продрла до Софије, заузела је и опљачкала. Војска је 12. децембра стигла до Златице одакле је пут водио у равницу Пловдива. Међутим, због јаке зиме, морала је да се врати. Војску је гонио Касим-бег, који је у једном сукобу код Софије, 24. децембра, био потучен^[22].
          Куновичка битка одиграла се 2. јануара 1444. године. До битке је дошло тако што је „заштитница, под заповедништвом деспота Бранковића, била увучена у озбиљну битку на Црвеној реци са Турцима који су хришћанској војсци били за петама. Схватајући опасност која је запретила, краљ, и Хуњади, који су већ били стигли у Куновичку клисуру, пошли су назад. Пешадија је остала тамо ради заштите коморе. После тешке и оштре борбе вођене при месечини, вероватно код данашње железничке станице Црвене Реке, султанова војска се дала у бегство. Њен логор с великим пленом је заузет, Муратов зет Махмут Челебија и неколико паша су заробљени а један близак султанов рођак са хиљадама палих муслимана сахрањен је у месту Тамњаница, које и данас још постоји”.^[23]
          Навешћемо још један дужи цитат о куновичкој бици који потиче од Константина Михаиловића из Островице: „Угарски краљ Владислав... скупивши војску кренуо је јуначки на турскога цара Мурата, а с њим је кренуо такође деспот Ђурађ Вуковић и тако су један другоме дали реч да се без боја неће разићи. Прођоше тада заједно кроз читаву рашку земљу и кроз Бугарску, а близу места Пловдива турски цар Мурат приспе и затече их у брдима, не дајући им да дођу до града Пловдива. — Ову планину називају Златица, а други је називају Железна врата. — А кад су били зашли између брда у једну удолину, ту их сусретоше царски јаничари, не дајући им да доћу до Пловдива, јер је онде чиста равница. — Кад виде краљ Владислав да не може проћи, нареди да се кола назад вуку, јер се нису могла окренути. Вративши се без штете, краљ Владислав назад крену ка месту Софија. Како је већ била јесен, а он није могао ту остати преко зиме, спаливши место, кренуо је назад у рашку земљу. — А кад је приспео у место Пирот, краљу Владиславу приспеше вести да је турски цар стигао у Софију, која је била спаљена. Тада нареди деспоту да остане назад и да лагано за њима иде са својом војском. А он је тако ишао јер је очекивао битку. А кад стигоше до планине зване Куновица, а краљ Владислав је већ био приспео до те планине, допреше до деспота вести да Турци са веома великом силом иду за њим. Вративши се тада деспот против Турака, очекујући их обавести краља: „Ови Турци с великом силом за нама крећу, па зато све пешаке крај кола остави, а сам са читавом војском к мени похитај”. — Али пре но што је краљ приспео, већ је била почела битка с Турцима, која је била тако жестока да су сви Турци били до ногу потучени, а њихови највиши заповедници једни побијени други похватани. А један царев пријатељ, који је с њима био у место цара, ту је убијен и све до данашњега дана стоји знак на његову гробу у градићу Тајанице”^[24] (Тамјаница).
          Ђурђева куновичка победа је у непосредној околини Куновице нмала снажно дејство тим више што се већ осећало незадрживо надирање Турака. Вишевековно ропство, које је ускоро започело, претворило је ту победу у легенду која је вековима живела и која је несумњиво покретала народне песнике да певају о њој и да је славе. Из докумената које касније наводимо види се да је Куновица увек била пуна хајдука. У наредним дугим вековима робовања под Турцима, Куновица је увек морала будити стару веру у победу и морала је покретаги иа антитурска расположења.
          После овог рата, који се завршио примирјем у Сегедину (1444), Турци су вратили Ђурђу читаву његову област (и градове Голубац и Крушевац) и ослепљене синове. Мећутим, и после примирја Турци су све чешће наваљивали на Србију. Ови напади су започели да бивају интензивнији од 1454. године. Деспот Ђурађ Бранковић умро је 1456. године. Наследио га је син Лазар који је такође убрзо умро (1458). Већ наредне, 1459. године, Турци су заузели Смедерево без борбе.
          У пределима у којима су записане ове народне песме, антитурско расположење исказивало се хајдучким песмама. Путописац Шепер записао је да су певане хајдучке песме. Једна од најлепших хајдучких песама из наше књиге свакако је Виден ајдук. Име Виден вероватно треба везати за Вида, старог сриског бога рата и чак старог српског врховног бога^[25]. У једној песми се директно каже Видово јуначе. У песмама Вид је постао Виде, Виден, Видан, Видин, Давидо, Видово јуначе и народне песме о њему су, без сумње, столећима надахњивале народне борце на борбу против Турака.
          О куновичкој победи певао је славни Дубровчанин Иван (Џиво) Гундулић (1589—1638). У историјско-романтичном епосу, Осману, у коме је опевао хоћимску битку и Османову смрт (1621), Гундулић је певао о куновичкој победи деспота Ђурђа Бранковића.
Он пева:
Куновица, грло од свијета,
ка веригом дугом веже,
и Планина стара опета
простире му се и протеже.
(Осман, III, 209—212)
          Успех куновикче битке и победе и „Дуге војне" широко је одјекнуо у хришћанском свету, тако да је свуда у Западној Европи слављена победа над неверницима. У Риму и Венецији држана су свечана благодарења. С друге стране, Ђурађ Бранковић је пре ове победе, боравио у Дубровнику скоро четири месеца, од средине априла до краја јула 1441. године. Он је био велики пријатељ Дубровчана. Имајући све то у виду, разумљиво је што је Иван Гундулић, око 180 година касније, славио старога деспота и његову победу на Куновици називајући ову планину с разлогом „грлом од свијета".
          У турском попису из 1498. годинс помињу се многа села из овог дела Србије са истим именима која и данас имају. Тако се, на пример, помиње Куновица-дервен, затим Дуга Пољана, Сопотница, Јагличје и др. села у Заплању. Занимљиво је да је овај попис регистровао да је у Куновица дервену био настањен поп Дабижив. Из тих разлога овај попис даје занимљиве податке о религиозном животу јер наводи имена попова и у другим селима као и број цркава и манастира. Слично поступају и пописи из 1516. и 1564. године.^[26]
          Средином XVI века Ниш је постао центар знатних трговачких послова. У то време у Нишу почиње да јача насеобина дубровачких трговаца и занатлија (Дубровачка колонија). У дубровачким пословима Ниш игра значајну улогу почев од 1538. године.
          Многи путописци пролазили су пределима овог дела Србије и то углавном трасом цариградског друма, како смо на почетку већ поменули неке. Међутим, за средњевоковну Куновицу везује се још један појам. Наиме, та планина, на чувеном путу Via militaris,. била је тешко проходна и, због хајдука, застрашујућа планина. Та чињеница је вероватно утицала да толико значајна куновичка битка постане још упечатљивија и дубље упамћена.
          Путописац Бенедето Рамберти објавио је 1539. године свој путопис под насловом: „Три књиге о турским стварима”. Рамберти је био секретар млетачке владе. Оп каже: „Прођосмо кроз Ниш, који је некада био град, али је сада добро село”. Пролазећи 1534. године кроз Куновицу записао је да су њене шуме „тешко ироходне”. Рамберти је о људима са подручја Куновице записао и ово: „Жене у овој земљи, док нису за удају, носе до ушију обрезану косу тако да подсећају на дечаке, али чим се удају, посе преко плећа дугу косу, или је подижу или сплету по словенском обичају у плетеницу, и по коси обесе сребрњаке, новац, стакло, ћилибар и дукате, и што више имају таквих обешених ствари, мисле да су лепше и љупкије. Кад им умру мужеви, браћа, синови, очеви, чупају косу, а ноктима издеру лице док им крв не потече. Тако се свуд у овој земљи исказује жалост иако осећају мало или ни мало жалости. Крсте се и живе по грчки”.^[27]
          Антун Вранчић је у својству посланика Фердинанда Хабзбуршког о Куновици 1533. године записао следеће: „Отуда смо код Ниша, због преморености коња, провели и седми дан, а осми дан одатле смо кренули, прелазећи ово растојање које је износило једва 4.000 корака, по равном путу, и стигли смо до клисуре која се у наше време зове Куновица. Пошто је врлетна и дуга, Куновица је била тешко проходна, посебно за кола, због превише камења и путних теснаца испресецаних честим и сувише наглим завојима”.^[28]
          Путописац Карло Рим, који је као дипломата путовао у Цариград 1570. године, пише: „Из Ниша су се пели уз Куновицу”.^[29]
          Путописац М. Л. Пигафета 1576. годиие два пута је прешао Куновицу и записао: „Кад су њом (Куновицом — Д. С.) први и други пут пролазили били су зелени (од сенки огромне шуме), као да су болесни; преваливши гору, нестало је и њихове зелене масти” (боје).^[30]
          Дубровачки поклисар из Прокупља јавио је 1635. године: „Пошто се каже да у Куновици има зликоваца, узећу неких десетак људи за већу сигурност”.^[31]
          Јуније Џоно Палмотић (1607—1657), књижевник и знаменити Дубровчанин, у свом спеву „Дубровник понављен”, у деветом певању, о Куновици, коју је прошао, написао је ове стихове:^[32]

У Ниж иду и у кадије
Чете узимају оружане.
Ер проходит ласно није
Куновичке преко стране.

У планини Куновици,
Гдје дубрава расте густа
Љута гуса свием путници
Пут засједа мјеста из пуста.

Само једна што улица
Како змија вијаше се
Која пустих сред горица
Просечена виђаше се.

          Велика размирица (велики рат) захватио је ову област између 1683. и 1699. године, а повезана је са турским сломом под Бечом. Рат је завршен мировним споразумом у Сремским Карловцима 1699. године. Наиме, од самог похода Кара Мустафа-паше на Беч 1683. године у земљи је плануо велики унутрашњи рат који је угушен тек 1699. године. Срби су ратовали на страни Аустрије и зато је уследила велика сеоба Срба као што су наступила и велика пустошења за време ратних година (1688—1690).
          Важан догаћај у историји ове области иаступио је већ 1737. године. Тада је дошло до рата Турске и Русије. Аустрија је одлучила да крене са три војске против Турака (једна, најјача армија, упућена је на Босну, друга на Србију, а трећа на Влашку). Предаја Ниша Аустријанцима уследила је 28. јула 1737. године. Тако је ова област (Ниш је био средиште турске власти у њој) потпала под аустријску власт. Међутим, већ 18. октобра 1737. године Аустријанци су предали Ниш Турцима и повукли се. Занимљиво је истаћи да је српскн патријарх, Арсеније IV Јовановић Шкабента, у то време боравио у Нишу и посетио нека нишка села. О овоме боравку, и данас постоји патријархов потпис у цркви Вознесење у Великом Крчимиру (Заплање)^[33].
          У време првог сриског устанка (1804—1813) Ниш је играо улогу великог гурског упоришта, а тиме је представљао и брану ширењу српске револуције на ову област. Ту улогу имао је и у другом српском устанку као и за све време до коначног ослобођеља од Турака 1878. године. Али, у овој области дизане су многе буне и стваране многе политичке завере а покренут је и велики устанак 1841. године — „друга размирица Милојева и Срндакова".

II

          1. Резултати првог и другог српског устанка била је Кнежевина Србија. Област југоисточне Србије (Нишки санџак) остала је под турском влашћу. Тако се догодило да је ова српска област, мада је прва пала под турску власт, задња од ње ослобоћена (1878). Али, успех српских устаника, покренуо је Србе који су после 1830. године остали ван граница Кнежевине Србије, на нови велики народни устанак који је започео 5. априла 1841. године. Устанак није успео и у крви је угушен.
          Велики народни устанак Срба у Турској 1841. године, у народу који га је подигао, познат је под именом размирица. Владимир Николић је 1932. годипе писао: „... Буна у нишким селима у марту 1835. године, или како је најстарији људи из среза нишког кажу прва Милојева размирица... Пламен народног гнева, који је букнуо у нишком, лесковачком, пиротском и врањском крају, и то је народна буна или устанак лротив Турака, који је у нишком крају познат под именом друга размирица Милојева и Срндакова 1841. годипе”^[34]. У народним песмама, које доносимо, за овај устанак се такође каже размирица. Међутим, под размирицом уопште се у овим крајевима подразумева и рат или ратно стање. Тако, народни песник за време XIV или XV века говори „кад је била прва размирица”. Ми у овом тексту употребљавамо оба израза: и велики народни устанак Срба у Турској 1841. и размирица 1841. године имајући у виду, пре свега, да се овај други израз користи у народним песмама и он је, заједно са изразом Стара планииа, знак распознаваља за устанак 1841. године. О размирици 1841. године и о времену после ње доносимо знатан број песама (у циклусу „Ту потече река Крвавица”).
           2. Размирица 1841. године покренута је у нишком санџаку (Румелијски вилајет). Обухватила је територију од Алексинца (српска граница) до Грделичке клисуре и северних врањских села, до Пирота, Лужницу, Власину, делимично берковачку, белограчичку, кулску и ломпаланачку казу видинског санцака^[35]. Размирица — устанак изазвао је велику забринутост на Порти. Како се показало, ова политичка завера Срба у турској држави била је шира но што је захватио сам оружани сукоб. Према В. Сгојанчевићу, „велики народни устанак у нишком санџаку у априлу 1841. године обухватио је у целини нишку, лесковачку и пиротску нахију и делове прокупачке и врањске, затим берковачку и белограчачку из видинског санџака и, по извесним казивањима, и нека села кумановске нахије скопског санџака”^[36].
          Устанком су руководили: у нишким селима Милоје Јовановић, из Каменице, у Заплању Никола Срндаковић, из Горњег Душника и Стојан Чавдар, из Крчимира, у Власотинцу Станко Атанацковић (Станко Бојаџија), из Власотинца, у лесковачком крају су руководили поп Борће Јанковић и Коца Цветковић; пиротску нахију повели су Јеленић и Ига, а Белу Паланку бивши Карађорђев буљубаша Младен.
          Припрема устанка извршена је још током 1840. године, а можда је започела и раније. О овоме сведочи документ Записи у „Пендикостару” о знатним новчаним средствима са којима су устаници располагали. За припреме су знали политички врхови у Србији: кнез Михаило, кнегиња Љубица и Ђорђе Поповић, министар унутрашњих послова, а био је обавештен и руски посланик, барон Левин, као и Маре, француски конзул у Београду.
          Устанак је започео 5. априла у нишком санџаку и то нешто раније но што је плаиирано. Устанак је имао успон у првих 5—6 дана. Поред ситнијих, значајнији успех био је кад су пиротски устаници заузели Белу Паланку.
         Већ 11. априла 1841. године кнез Михаило објавмо је Прокламацију којом се дистанцира од устаника. „Поступивши овако, кнез је наводно обнародовао политику немешања и неутралности. Он је то с једне стране учинио како би отклонио турске сумње да је Србија учествовала у припремама и снабдевању устаника оружјем и да је имала везе са устаничким руководством, а са друге стране да би имала слободу деловања у вези са даљим исходом устанка”^[37].
         Никола Срндаковић се у Првој Кутини сукобио са нишким Сабри-пашом 11. априла и био је потучен. Стојан Чавдар се сукобио са Турцима на Курвинграну и такође био потучен. Милоје Јовановић је у Матејевцу и Каменици 12. априла био потучен после пораза устаника у Првој Кутиии. И прва устаничка битка вођена код Бурлинца била је изгубљена. Једном речју, Турци су устанак врло брзо војнички поразили^[38].
         Рачуна се да је у устанку учествовало најмање 18—20.000 устаника који су углавном били слабо наоружани. Упоредо се неуспесима у сукобима, народ је све више и више бежао у Србију тражећи заштиту. Према подацима, до 26. маја 1841. године пребегло је 11.223 лица^[39].
          После угушења устанка, нишки Сабри паша организовао је страховнту одмазду. Само у нишкој и лесковачкој нахији спаљена су 204 села. Начелник округа алексиначког јавио је Попечитељству внутрених дела 16. априла 1841. године следеће: „... Паша нишевски из Арнаултука око 800 Арнаута довео ... 14. априла зашли Арнаути од села до села и уста ватри предавали, тако да у Нахији нишавској више од 5 села која су неупаљена остала, нема и ово се све од плота нашсг очима видети могло. Исто тако ... и нахије Пиротска и Лесковачка као и предпоменута пусте остаје сирјеч народ који није могао себи спасенија на другој страни, као у Србији или у шуму наћи, сав је са живим малом његовим у Ниш дотеран.^[40]
          3. Један документ о овом устанку има посебну вредност ^[41]. То су помевути Записи у књпзи „Пендикостар” цркве Горњоматејевачке из 1841 —1545. годиие^[42]. Ови записи потичу од самих организатора устанка и представљају такорећи њихов једини писани траг који су нам оставили о овом устанку. Колико је нама познато, овај документ се овде први пут објављује у савременој транскрипцији.
          I. »У недељу, 15. марта 1841. године у Горње Матевце претеслимимо паре од вилает на Жику Ђорђевога и на Игу Шићерковога и на Ранђела Еличићевога за подизање вилает.
          »Примише паре осамнаес иљаде дуката и триес иљаде цванцика и петнаес иљаде рубље. Све теја паре осташе у Жику, у Игу, у Ранђела непотрошене за вилаетску послу.
          II. »У Томину недељу, 5. априла 1841. године подигомо се, а у суботу, 11. априла, Кутину разбише Турци, а у недељ>у, 12. априла, Матевци и Каменицу Турци разбише. И такој теја паре осташе у Жику, у Игу, у Ранђела непотрошепе.
           III. »На приимане паре сведоци: Станко Бојаџија, из Власотинци, Стојан Чавдар, из Крчимир, Милоја Чорбаџија, из Каменицу, Здравко Гуливрећа, из Каменицу, Стојан Чучил, из Каменицу, Никола Срндак, из Душник, Никола Каплар, из Горње Матевце, Цаја Боин, Стојан Ппцандра, Ћор Голуб, Јован, Миља, Доње Матевце, Благоја Железар, Ђурђан, из Палиграце, Симон, из Кравље, Стеван Мандарац, Коста Чавка, из Ниш, Здравко Палилула, из Ниш, Никола Саатџија, Спаса, из Дражевци, Марко, учитељ Дражевачки, Милија, из Габровац, Цека, качар из Куновицу, Цветко Манастирац, Бока, из Цер, Цветко, из Ореовац, Јован, из Врело, Петар големи, Јасеновнћ, Пеша, из Малче, Петар, из Ум, Неша, из Кнез Село.
           »Овија сведоци заклеше се у манастир Горње Матевачки, у свети Јован. Закле и Попа Јован Горње Матевачки и попа Јанко Каменички.
           IV. »У судвек већ каиетан Гај (Гаврило) пита Жнку Ђорђевића за теј паре: „Куде су?" Он каза: „Закопамо у подрум кад видомо гори Кутина”.
            »Подписани сви.
            »Марко Поповић, учитељ Дражевачки, у 26. априла 1841. године. У Суд веће у Котроманац. Подписани.
            V. »У 16. априла 1845. године дојде у Матевци Станко Бојаџија, из Власотинци и Сгојан Чавдар из Крчимир. И нарекоше се за ракију да купе. И погодише ракију у Киту Бабинога. Па зовнуше Стевана Павловога Мандарца и Стојана Пицандру и Иор Голуба и Благоју Железара. Па отидоше ког Игу Шићерскога и код Жику и код Ранђела Еличића та да проведу разговор за онеја паре народне што су остале у Жику, у Игу, у Ранђела. И поиска Станко од Жику и рече му:
»„Брат Жико, онај остава што остаде код вас тројицу да ју дате нама да ју пренесемо у Србију, у србску народну касу за што су и тоја народне паре да и оставимо код књаза да и он чува и он ће да опраља пут за нас да не останемо овакој навек турски робови”.
          »А кад чуше тија речи Жика и Ига, а они се обрнуше га им рекоше:
          »„Какве паре од нас тражите? Зар малко један пут народ опленисте и упропастисте па и саг оћете тоја да работите? Знајете ли, ако отидемо код пашу, што ће да буде од сви вас?”
          »Станко прећута докле Жика и Ига изговорише па поче Станко говорити Жике и Иге:
          »„А, браћо моја, лошо ли је тоја што вам говорим? Не ли је тоја за сав народ добро кад сас теја паре такој учинимо? Неће ли се најде кад год за нас или за наши синови за спомоћ? Овоја овако неће да остане, на овуја руку. Ако не може саг, а, кад год, ће да буде!”
          »А Жика па се обрну на Стапка и рече му:
          »„Иди одотле, пропаснику! Немој па да ми кућу загубиш како што си ми и паре загубил!”
          »И такој си сви отидоше из Жикину собу.
          VI. »И такој мало време пројде. Отиде Жика и Ига у Серај та кажу на Садика. А Садик (и) одведе код пашу, Жику и Игу. И они казаше на пашу за Станка и за Стојана где су доодили у Матевце.
          »И паша одма испрати Садика и Адема у Матевце Горње те уватише у Жику, Благоју, Стевана, Јованчу, Милоша, а Пицандра и Голуб утекоше. Доказа им Петар Саралија.
          VII. »Кад год заузне Србија Горње Матевце да је свакому на знање кој зна да прочита овај запис у Пендикостер што је записано. Аманет. И да се каже на суд српски и да се истраже онеја паре од онеј вамилије што су записане по имена.
          VIII. »После Турци одкараше Станка Бојаџију у Стамбол за ову работу кад п оптужи Жика Ђорић и Ига Шићерко.
          IX. »И такој. Да је свакому на знање и да неје просто кој знаје на не каже овај проиис што у њега гласи.«
          4. а) Никола Илић — Срндак роћен је у Горњем Душнику. Његов отац звао се Илија и заснивач је данашње горњодушничке фамилије Срндаковићи. Илија је био страстан ловац. Једном је уловио срндаћа (у Заплању би рекли „срндака”) и о томе нашироко причао. По томе су га прозвали Срндак. Илија је био папредан човек и, по предању, стално је путовао. Тако је у Шумадији упознао девојку, у фамилији Обреновића, с којом се оженио. Ако је ово уопште тачно, то се могло догодити пре првог српског устанка. Везу са Обреновићима дуго је одржавао, а касније то пренео сину, Николи Илићу, кога су такође сви звали Никола Срндак.
          Николине везе са Србијом и Обреновићима биле су интензивне тек после 1830. године. Значајно је рећи да је Иикола Срндак после 1837. године радио па подизању цркве у Горњем Душнику.
          После пораза у бици код Прве Кутиие Никола Срндаковић је пребегао у Србију. Ево како је то записао М. Ђ. Милићевић. „Никола Срндаковић, пошто је разбијен у Заплању, предао се неком Пири-бегу, Турчину. С њим је био два-три дана, па се измакне од њега и, с двојицом друга, 28. маја дође на Грамаду, а отуда у Алексинац”.^[43]
          „Никола Срндак и Стојан Чавдар, заједно са другим организаторима устанка, провели су неко време у Алексинцу. По исказу који је 22. односно 30. X 1842. године пред специјалном комисијом Вучић-Аврамовићеве владе дао један од главних предводника устанка, Станко Атанацковић из Власотинца, судбина ових устаничких првака била је колико занимљива, толико и тешка и неизвесна. Њих је већ у мају 1841. године од српске владе тражио Портин комесар Јакуб-паша пославши у Србију свог мухар-дар-ефендију. Српска влада посредовала је да се неки од ових првака добровољно приволе на повратак у Турску, али је већи број њих узела под своју заштиту, као нпр. Станка Атанацковића, Николу Срндаковића, Стојана Чавдаревића и Цветка Стојановића. Њих су српске власти конспиративно држале у манастиру св. Стевана код Алексинца до септембра 1841. године. За то време двојица од ових тајно су се састала са Кодинцем у Алексинцу, када је он августа т.г. ту пролазио идући из Београда за Цариград. Тада им је Кодинац, у присуству српског окружног начелника Пере Радојковића, обећао заштиту преко руског конзула у Београду, Вашченка, и сигурност од евентуалне екстрадиције (...). Свакако по настојању Вашченковом, српски министар унутрашњих послова, Б. Протић, после неког времена проведеног у Београду, у бојазни од Турака — који су већ два пута тражили њихову предају — сместио их је у селу Вежичеву (пожаревачки округ), где су у миру провели око пола године, до Благовести 1842. После једне аудијенције Станка Атанацковића и Стојана Чавдара Вашченку и Протићу, Милети Радојковићу и Цветку Рајковићу у Београду, ради добијања пасоша за одлазак у Русију, устанички вођи провели су нова два месеца у селу Шетоње, за које време је Коца (Цветковић) ишао у Влашку, руском конзулу у Букурешту”.^[44]
          Срндакову жену Турци су заробили и као заробљеница радила је најгрубље послове и била је понижавана и малтретирана. У Крагујевцу, кажу Срндакови потомци, Срндак је купио велики плац и поклонио га за подизање саборне цркве. Ту је и умро.
          Ево шта је још Владимир Николић записао о Николи Српдаку: „Што се тиче Николе Срндака, о њему се зна као најтачније да је побегао у Алексииац, а одатле у Београд. Колико је био у Београду не зиа се, али је из Београда отишао у Крагујевац, где је живео дужи низ година и око 1870. год. умро. У Горњи Душник се није више враћао. Од његових потомака жив му је унук Милоја већ стар човек, од сина Анатанаса. У једном Минеју, који смо нашли код поменутог Милоја Срндаковића, има овакав запис (транскрипција Д.С.): „Када се је правила црква први хтитер и приложник Никола Срндаковић Илијан син из Горњи Душник”.^[45]
          Овај навод је, како смо проверили код данашњих потомака, тачан. Текст на Минеју потиче од Антанаса, Николиног сина. Али је важно још и то да је Антанас означио оца као Николу Срндаковића. Из овог се може закључити да је поред презимена Срндак и Илић, Никола још носио презиме Срндаковић.
          Додаћемо још један навод из Владимира Николића о Николи Срндаку и бици код Прве (Еминове) Кутине. „Код нас у нашем срезу најважнија борба је била код Прве Кутине, 11. априла, где је предводио и управљао Никола Срндак, и то је борба била судбоносна по устанак и цео покрет. Ту је било скоро цело Заплање; ту је било устаника и из пиротског краја и после огорчене борбе, пошто су Турци извршили опкољавање устаника од Селичевице и добили су победу. У овом боју пало је доста устаника, а тако исто и Турака. Разбијени устаници побегли су по шумама, а неки преко границе у Србију. И Срндак је прешао границу и отишао у Алексинац”.^[46]
          Једна народна песма коју доносимо у три варијанте („Облага се Никола с нашом коња да игра”) опева Николин бој са нишким Сабри-пашом у Првој Кутини. Ово је један од ређих случајева да се у народној песми директно опева неки вођа размирице из 1841. год.
          б) Станко Атанацковић — Бојаџија, један од организатора устанка 1841. године, рођен је у Власотинцу око 1798. године, а умро је у Нишу 1853. године^[47]. Био је по занимању трговац стоком. Учествовао је у првој размирици 1835. Као трговац стоком, Станко Бојаџија је доста путовао и тако долазио у контакт са осталим организаторима устанка, као и са напредним људима у Србији. Преносио је оружје и муницију као и поруке.
          Активно је сарађивао са кнезом Милошем који је био у изгнанству. После угушења размирице 1841. године, пошто је пребегао у Србију, био је затворен од стране српских власти. Из београдског затвора са групом учесника овог устанка пребегао је у Аустрију 1842. године. Средином 1843. године враћа се у Србију и уз помоћ аусгријских и српских власти добија амнестију од Турака и право да се врати својој породици. Станко Бојаџија је 1844. године прешао у Ниш и ту остао до краја живота.
           На старом гробљу у Нишу, гроб Станка Бојаџије стављен је под заштиту закона 1983. године.
           5. Стојан Чавдар роћен је око 1800. године у Великом Крчимиру. Данас у овом селу постоји фамилија Чавдаревићи, а Стојан је њен заснивач. На основу исцрпне белешке о Стојану Чавдару коју је Свет. М. Марић објавио у „Браству” 1894. године о овом заплањском вођи устанка из 1841. године имамо више података^[48]. Овај запис оставио је Свет. М. Марић после разговора у породици Стојана Чавдара, а у првом реду са његовом ћерком Јагликом. Може се зато узети да је текст значајно сведочанство, тим пре што је настао само 52 годиие после окончања овог устанка, па је и успомена још била жива.
          „Име овог славног и великог јунака”, започиње свој текст Свет. М. Марић о Стојану Чавдару, „ ... са хвалом и славом проноси се не само по Заплању, него на далеко по свим крајевима ослобођене Србнје”^[49].
           „Стојан Чавдар био је високог и крупног раста”, пише Свет. М. Марић. „Црномањаст, и уопште врло леп и стасит човек, дугих бркова, крупног и громског гласа (...). Нарави необично благе, али у часу плане у љутину и гнев; но брзо се стишавао и праштао радо увреде. Веома је мало говорио, и то увек мудро и одмерено”^[50]. „Садразам се уплашио од њега кад га је први пут видео”^[51].
           Ево како је Свет. М. Марић приказао улогу Чавдара у покрету заплањских устаника: „У сред овог врења, које је трајало у целој турској царевини, плане од једном устанак у Заплању и око Власотинца (1841. год.). Душа Заплањских устаника били су Стојан Чавдар и Никола Срндак из Душника, који су стајали у вези и договору са кнезом Милојем из Каменице, чувеним у то време поборником за ослобоћење свога краја. Кнез Милоје набавио нешто оружја и муниције из Србије, — за које веле да је послала књегиња Љубица — и преда Чавдару те он у неколико наоружа Заплањце и позове их на устанак. На позив његов скоче сви листом на оружје и тако се покупи голема војска устаничка, од које тек ако је била половина лошијим оружјем наоружана, а друга половина тојагама. Тада Чавдар раздели сву војску на двоје. Један део крене се под Срндаком на Ниш, где су се имали састати у Еминовој Кутини са устаницима које је предводио кнез Милоје, па да одатле удружени наиадну на Ниш. Другу половину одведе Чавдар на лесковачки друм те га опседне и заузме висове код Корвин-града, како би се спречио пролазак Турцима из Лесковца, ако би ови пошли Нишу у помоћ. Но Срндак не затече кнеза Милоја у Еминовој Кутини, а Турци чувши шта се догађа у Заплању, пошаљу пред Срндака једног свог изасланика — сердара, који их запита: „Шта хоћете рајо те се буните? Ако вам је велики порез, смањићемо вам. Ако вам је тежак кулук олакшаћемо вам. Не дижите на цара руку, тако вам је и Бег Милош поручио”. Но Срндак му одговори, да поздрави Турке, како више нема за њих у Заилању ни баница ни кокошака. Изасланик се тада врати и о свему извести Турке који изјутра рано груну с војском на Срндака. Срби су се очајнички борили, али како нису имали ни довољно оружја а и бројно мањи мораду одступити, — управо даду ее у бегство, оставивши приличан број рањених и мртвих на бојном пољу”^[52].
          Пре битке код Еминове Кутине, Стојан Чавдар пружио је отпор Турцима код Курвиног града. Али су Турци, после победе код Ћурлинца „исто тако успели да победе Стојана Чавдара, који је био посео висове око Курвин-града, да брани Турцима прилаз за Ниш”^[53].
          После пораза у бици код Курвин-града „Чавдар и остале вође спасу се бекством у Србију и оду у Београд. Но по тражењу турске владе, Вучић их стави у затвор, у коме су неко време тамновали. Чувши да ће бити предати турском наши који тада становаше у зидинама Београдског града, — прокопају апсу и једне ноћи сви побегну (8 њих) преко Дунава у Аустрију. Оне ноћи кад су утекли из затвора, дођу они испод града на Дунав и ту иађу неке дерегље и чамце, а лађари беху поспали сем једног који држаше велики чибук у руци и дремаше. Они се полако прикраду њему и одмах му поднесу нож под гушу претећи му да ће га заклати само ако се јави, па га онда вежу, а за тим поседају неки у чамце неки у дерегље и отисну се низ Дунав. Но кад су прилично измакли, онај везани лађар стане викати те се и остали пробуде и почну их гађати из пушака и они и турска стража, те неке од њих ране, али се они сретно превезу где их аустриске власти лепо приме, отпустивши их да иду куд је коме воља. (Овако је доцније сам Чавдар причао својим савременицима који су ми и дали грађу о свему). Неки остану у Аустрији а Чавдар с неколико њих, отисне се низ Дунав и оде право у Цариград. Дошавши у Цариград, Чавдар се стави под заштиту руског конзула који му изради те буде пуштен пред великог везира где га веома лепо приме. На питање везирово, Чавдар одговори: како се народ не буни противу цара, но противу његових чиновника и осталих глобаџија, који чине свакојака насиља по народу. Тада му везир обећа, да ће се казнити сви они који народу чине зулуме, па му да 'тескеру' да слободно може ићи својој кући и носити оружје. Но пре тога, велики везир изведе Чавдара и пред самог Султана, коме се јако допадне појава и држање овога, јер беше необично леп и стасит. Султан га прими врло љубазно, обећавши да ће помоћи своме народу колико год може. Том му приликом поклони цар доста новаца и вема лепог хата из своје коњушнице, кога Чавдар свечано дојаха у своје село В. Крчимир”^[54].
          0 боравку Стојана Чавдара у Цариграду постоји један службени српски документ. О овоме др Владимир Стојанчевић пише: „Али, из једног српског службеног документа види се да су Коца Цветковић, Стојан Чавдар, Цека и Миша (Стојановић) 1844. године боравили у Цариграду, 'као народни људи и поглавари'. У Цариграду 'они из почетка издејствују код Порте право за повратак у своје отечество, и да они, сваки у свом народу, буду кнезови и први људи, и да с порезчијом турским свагда заједно по народу иду, на који конац они покупују и хатове а и оружје (?), те обећано им буде (...) да ћеду се као прави чиновници сматрати'. Но после неког времена Риза-паша им, по наговору Чајковског да су руски људи, одузме пуномочја^[55].
          Према породичном предању, Чавдар је од султана добио пуне кожне бисаге дуката. Тако је купио воденицу са 9 каменова у месту Свође, на реци Љубераћи. Воденицу је платио 400 дукага.
          Стојан Чавдар је, након свега, неко време релативно мирно живео у В. Крчимиру мада су га „Турци потајно мрзели, али му ништа нису смели чинит, јер га сматраху за царева 'доста' и пријатеља па су се често и клонили од њега”^[56].
          Већ у току априла 1846. године у Србији је била откривена тзв. Мирчина-Мирчићева завера. Испоставило се да је у позадини завере био кнез Милош. Завера је обухватала и неке народне прваке из лесковачко-нишког краја. Циљ завере био је, поред рестаурације Обреновића, још и буна у лесковачкој, нишкој, пиротској, берковачкој, белограчачкој и видинској кази. Овим поводом похапшени су многи угледни људи, а међу њима и Стојан Чавдар. Међутим, Чавдар је убрзо био пуштен^[57].
         И приликом покрета народа нишке, лесковачке и врањске казе 1850. године, Стојан Чавдар је поново хапшен и саслушаван^[58].
         Стојан Чавдар је био релативно миран све до 1861. године када је у Ниш дошао Садразан, велики везир. Садразан је одмах по доласку у Ниш понудио Чавдару да се прими дужности обор-кнеза у Заплању, што је Чавдар одбио „изговарајући се да је ослабио и остарио”.
         Убрзо после овога Чавдара оптужише код Садразама да се поново буни. Тако је био доведен код Садразама који га осуди на вешала, али се после предомисли и одлучи да га отпреми у Цариград. „Но, по причању, буде удаљен Чавдар на путу измећу Једрена и Цариграда. А други опет причају да је одведен у Азију, и тамо затворен у неку кулу. Но вероватно да ће бити оно прво”^[59].
          Породица Стојана Чавдара такође је страдала. „Кад је Чавдар пребегао у Србију, Турци му протерају целу породицу у 'сургун' у Ловче — у Бугарској — а са њим још неколико породица виђенијих Срба из оног доба (...). Мучили смо се у Ловчи те смо зарађивали комад хлеба да се исхранимо —- вели баба Јаглика кћи Чавдарева. Али и нас једно јутро огреје сунце. Дође сам паша и још много Турака у нашу кућу где смо становали. Пошто се сви искуписмо он нам рече: да се спремимо за пут да идемо својој кући где нас отац чека. Тада нам порезаше нове хаљине и свима дадоше, па нас на колима испратише све под стражом до В. Крчимира, где затечемо оца”^[60].
         Народ источне и јужне Србије направио је од Чавдара легендарног јунака. Кад је Чавдар био први пут осућен иа смрт, „недељу дана — прича народ — ковата је нарочита сабља, која је 10 ока била тешка. Али опет нико се иије смео усудити, да њоме скине главу с рамена овом диву, јер се свак осећаш нејак и слаб и вероваше да га никаква сабља не може посећи. Народ још верује да је Чавдар жив, управо замишља да не може никад ни умрети. Да је затворен у неку „гвоздену кулу”, која је 40 канака далеко преко мора, и ту га и дању и ноћу чува по један „табор” турских пизама. Пре две године беше се пронео глас по Заплању, да се Чавдар избавио из ропства, и да ће кроз који дан доћи у Заплање. Овоме се свако жив обрадовао. Но једни се брзо уверише да то није истина, а други и дан дањи очекују његов повратак”^[61].
          Једна легенда о Чавдару каже да је једном орао са девет пари волова на својој њиви, на највећи празник. Орао је за пшеницу. Народ се томе зачудио, али нико ништа пије смео да каже. Тад рекла нека побожна баба из села да пазе које ће пиле прво да стане на орање, па да јој кажу. Кад је кренуо девети пар волова, на њихову бразду стао је гавран. Баба је тај знак протумачила да ће девето Чавдарево колено да страда због тог орања.
          Устанак 1841. године надахњивао је све потоње борце за ослобоћење од Турака. Личност Стојана Чавдара, његове идеје и акције представљале су инспирацију и подстицај најистакнутијим борцима.
          Тодор Станковић (1852—1925), један од главних организатора устанка 1878. год. и учесник свих акција за ослобоћење од Турака, овако је видео устанак 1841. и његове вође: „У Нишу и по селима још је било живих људи који су упамтили устанак северозападно од Ниша 1835. а нарочито устанак на Каменици, који је обухватио сва села око Ниша, села у Заплању, Власотинцима и у пиротском округу. Овај је устанак букнуо 6-ог априла 1841. године. Вође су биле: Марко учитељ из Велепоља, Милоје из Каменице, Стојан Чавдар и Срндак из Заплања”^[62].
          Коле Рашић је, такоће, надахнут устанком 1841. године и његовим вођама, а посебно Стојаном Чавдаром и Срндаком. Коле Рашић је радио „по угледу на Стојана Чавдара и Срндака”. Као и његови узори и он је „заметао многе кавге и био подстрекач многих буна у Добричу, Топлици и Заплању"^[63].
          6. Милоје Јовановић је током оружаног сукоба за време размирице 1841. године погинуо. Никола Срндак је побегао у Србију и наставио да живи у Крагујевцу. Станко Бојаџија адаптирао се нишкој турској средини. Стојан Чавдар је наставио војевање односно хајдуковање прогив Турака и, на крају, 1861. године убијен је од Садразама, великог везира^[64]. Ето основе да се од Чавдара створе легенде, да се укључи у песму и да постане њена централна личност — главни народни јунак. Стојан Чавдар је, поред Хајдука Вељка, још једна историјска личност из средине XIX века која ужива неподељене симпатије народних певача источне, југоисточне и јужпе Србије. Али, Стојан Чавдар најчешће није у песмама називан својим именом вероватно зато што је био хајдук, конспиративан, илегалан борац противу Турака. А кад је умро у тим акцијама наследио га је његов син Анђелко Стојановић. Да је и Анђелко био истакнути борац противу Турака сведочи чињеница да је постао први председник, по истеривању Турака, општине Велики Крчимир 1878. године.
          Једна од најлепших песама о размирици 1841. године је песма „Ђура Тамничар”^[65]. Она пева о боју орлова и сејама, о боју после кога „потиче река Крвавица” која се у песмама још зове Руменлика, Руменлија. Након угушења устанка, Ђура наставл^а да робује, да тамнује, тј. он је и даље остао тамничар (сужањ).
           Име Ђура има у народном усменом стваралаштву вишеструко значење. Ђура је, пре свега, митолошка личност. Али, истовремено, у песми се дају евентуалне три везе Ђуре Тамничара са Ђурђем Бранковићем. Најпре, то је само име Ђура (Ђурађ), друго, то су соколи, познато Ђурђево знамење и, треће, то је Ђурђева кћер, султанија Мара. Тај евентуални амалгам (митолошки Ђура, Ђурађ Бранковић и устанички вођа Стојан Чавдар) сачињен је тако да прожима укупну историју српског народа.
           Ђура Тамничар није велики јунак какав је, на пример, Марко Краљевић. Ђура није гиздав, накићен јунак који има посебног коња, посебну сабљу и слична обележја великих епских јунака. Ђура је роб, тамничар који својим прстима храни соколове, а својим сузама их поји, спремајући их тако, као своје старо знамење, да их пошаље на дворове своје који су, како га соколи обавештавају, у пелин урасли и у којима кукају три кукавице. Велики емоционални набој ове песме објашњив је једноставном чињеницом да Ђурино тамновање — робовање у ствари симболизује укупно народно робовање под Турцима. Песма „Ђура Тамничар” реално је приказала неуспео устанак 1841. године, па је, са те стране, јединствена у укупном народном песништву на српскохрватском језику.
           Много песама које доносимо у Циклусу „Ти потече река Крвавица” инспирисала је размирица 1841. године. Она најпопуларнија: „Старино, Стара планино, леле!” вероватно је инспирисана удесом устанка 1841. године када су устаници „појели” своју децу као да су јагњад ђурђевска, јер устанак није успео, а страховита одмазда нишког Сабри-паше није поштедела ни децу.

III

           О овим народним песмама већ су написане многе расправе, али, верујемо, тек ће се писати. Оне отварају бројна питања везана за историју робовања српског народа иод Турцима. Читајући их сада, читалац их доживљава као сведочанства (из најтрагичнијег периода у историји српског народа) сачувана захваљујући народној меморији и аутентичном поетском изразу.
           Какво је било робовање под Турцима? Одговор на ово питање дају и ове песме. У томе одговору оцртавају се, као црвена нит, два појма који све повезују, све прожимају, све објашњавају. То су појмови — размирица (борба) и тамница (ропство). Другим речима, за све време робовања српског народа под Турцима владала је размирица. А размирица (размирно, размирство, размирина, размирето) у овим песмама је вишеструко сложен и слојевит појам. Тако, ове песме певају о родоскврништву између брата и сестре, о великим греховима због којих се једе сопствени син као да је јагње ђурђевско (канибализам?), о несхватљивим неверствима и убиствима у породици, о мноштву бесмислених смрти, и сл. Али, све су то, сматрамо, површинска обележја ове поезије. Право значење тих метафора објашњавају појмови — размирица односно стих: Размири се Турско и Богданско и тамница односно стихови: Шта ли цвили горе у планину и Ту потече река Крвавица (река Јужна Морава?).
            Једну од ових песама — „Јад јадује Јерина госпођа” — у којој се пева о канибализму у време „Кад су Турци Србе поробили”, Душан Недељковић овако је коментарисао: „И овако невиђеном језовитом епиком приповеда себи поетски сажето своју људску животну етничку историју невиђеног јада”, „незамишљивог јада и људског понижења”, „нижег од скота”, вековног српског робовања, таква да се заиста ниједна друга у читавом српском епосу са њом не може упоређивати”^[66]. Поводом исте ове песме, др Петар Влаховнћ каже и следеће: „Пред грозотом и језом ужаса, који је драстичнији и упечатљивији, чак и од страшних примера из Дантовог „Пакла", застаје дах у грудима. Пред тим људски грозним, али поетски тужно дирљивим речима, појединац заборавља „своје јаде" утапајући их у оне опште кроз које пролази поробљени српски народ... Довољно је подсетити се на пример „Ћеле куле" код Ниша, коју су Турци сазидали после једне борбе од глава изгинулих срлских ратника — устаника за слободу"^[67].
          У песмама које доносимо у овој књизи, како смо рекли, прва размирица везује се за маричку или косовску односно за куновичку битку. Доносимо једну песму у којој се пева о размирици („На лето оће размирето”) за коју записивач Милош Милосављевић сведочи да је певана за време првог српског устанка. Песме у којима се пева о размирици из 1841. године бројне су. Према томе, ове народне песме певају о размирици (или размирицама), а размирица је трајала вековима односно све време робовања под Турцима. Али, истовремено, за све ове песме, почев од маричке битке иа све до ослобоћења од Турака ових крајева карактеристично је да певају не само о народном страдању већ певају и о антитурском расположењу и борби. Поменули смо да појам размирица, као синоним за рат или ратно стање, означава велику несрећу и страдање сваке врсте. Од пада Србије под Турке 1459. године (крајеви источне и јужне Србије пали су раније), па све до ослобођења за народног песника са овог подручја Србије трајала је размирица. Ако се другачије није могло борити, онда се одлазило у хајдуке, а они су увек били под оружјем и увек су се борили, од ђурђева до митрова дана. Пошто је народ живео у ропству, то је свака иоле озбиљнија размирица (оружани сукоб), народу доносио још веће невоље. А како је тих оружаних сукоба било тако рећи непрекидно, то је непрекидно трајала размирица. Тако се одражавала трагична атмосфера и одражавала се песма тужна, болна, песма жална, како би рекао Борисав Станковић.
           Кад се Милан Ђ. Милићевић први пут срео са новоослобођеним крајевима из 1878. године и када је чуо песмс тих крајева, записао је: „ ... Глас на који се певају више личи на глас туговања, него на глас весела певања. И народна песма носи знаке од народне судбине; носи обележја од прилика кроз које народу живот пролази"^[68]. Али, и други писци су уочавали у овим песмама тај „глас туговања”. Тако, Маринко Станојевић је 1930. године написао: „Врло је мали број песама, кроз које веје веселост, ведрина духа. Кроз највећи број песама пробија се нека сета, нека неодрећена туга, која душу пара. То нису, да тако речем, песме с осмејком на лицу, то су песме са сузама, песме, кроз које вековни роб више цвили него ли што пева”^[69]. Велибор Глигорић такоће понавља исту констатацију: „Увек се око ових песама обавија облачак туге, меланхолије, чежње за животом који се није довољно иживео и довољно развио, пригушен ропским условима”^[70]. Ако ове народне песме из источне и јужне Србије (и са Косова) имају „глас туговања”, ако се у њима „више цвили него што (се) пева”, ако је тај глас „пригушен ропским условима”, ако имају изразиту склоност према опевању трагичних мотива и ако се могу препознавати по нарочитој трагичној атмосфери, онда те песме баш по тој особености употпуњују и заокружују целину српског епоса. Читалац се лако може уверити да је та трагична нота присутна у свакој песми у овој књизи. Међутим, кад се све ове песме узму заједно, може се препознати колико је опевана трагика дифереицирана, складно повезана, колико је дубока и, истовремено, колико је испуњена позивима на борбу и колико је прожета јаком вером у победу, тако јаком да народни песник на сцену велике личне трагедије доводи правичну вишу силу која разрешава сукоб чиме постиже да лична трагедија добије опште људски смисао.

IV

          1. До сада је објављено осам антологија (избора) народних песама источне, југоисточне и јужне Србије (укључујући и Косово). Пет књига односи се на лирске, две на јуначке песме и једна на приповедну епику^[71].
          Илија Николић: Горо ле горо, зелена, антологија народне лирике из источне Србије (Зајечар, 1966. године), има 90 страница. Обухвата: Предговор Илије Николића, 55 песама, Белешке уз поједине песме, Изворе, Регистар почетних стихова народних песама, Регистар места у којима су песме забележене, Речник мало позпатих речи и Кратке биографије сакупљача (Алексаидра Белића, Косте П. Манојловића, Милоша Милосављевића, Милана Ђ. Милићевића, Владимира Ј. Милутиновића, Властимира Станимировића и Маринка Станојевића).
          У издању Градине (Ниш, 1971. године) Момчило Златановић и Станиша Тошић објавили су књигу: Чудно дрво, лирске народне песме југонсточне Србије. Обим књиге од 224 стране подељен је на: Уводне напомене, Лирске народне песме југоисточне Србије (Предговор) аутора, 142 лирске народне песме (лазаричке, краљичке, свадбене, жетелачке, овчарске, хамамске, љубавне и историјске), Речник мање познатих речи, Изворе песама, Прегледане књиге.
          Др Владимир Бован објавио је у издању „Јединства” из Приштине 1972. године „Антологију српске народне лирике Косова и Метохије”. У књизи је објављено 300 песама које су разврстане на: обредне и обичајне песме (коледарске, божићне, јовандањске, водичарске, песме на ранилу, лазаричке, ускршње, ђурђевске, додолске, крстоношке, сватовске и славске), посленичке, верске, љубавне и породичне песме. Антологија садржи исцрпан предговор (7—43 страна), напомене, објашњења, попис дела из којих су узете песме, речник дијалекатских речи и странцизама.
           Др Владимир Бован је 1980. године објавио књиге: „Лирске песме I” и „Лирске песме П” у оквиру 10 књига са заједничким насловом: „Народна књижевност Срба на Косову”. Поред обимних предговора, извора из којих су узете песме и речника мање познатих речи, књиге садрже по 400 песама. Прва књига обухвага: обредне песме (коледарске, божићне, вучарске, јовањске, водичарске, песме на ранилу, Јеремије, лазаричке песме, калинарске песме, песме на цвети, велигданске, ђурђевске, троичинске, додолске и крстоношке), обичајне песме (сватовске, здравице и тужбалице), верске песме и посленичке песме. Књига Лирске песме П садржи: љубавне, породнчне и родољубиве песме.
          Књига четврта ове едиције односи се на јуначке песме и доноси 50 песама. В. Бован их је разврстао на: песме преткосовских времена, песме о косовском боју, песме о Марку Краљевићу, песме покосовских времена, песме о хајдуцима, песме о ускоцима и песме новијих времена.
          Пета књига носи наслов „Приповедна епика” и доноси такође 50 песама. Песме су разврстане на: бајке у стиховима, легенде у стиховима, баладичке песме и новелистичке песме.
          Момчило Златановић објавио је у издању Народне књиге (Београд, 1982. године) књигу: Лирске народне песме из источне и јужне Србије (Избор). Књига има 143 стране, а обухвата: Уводне напомене М. Златановића, 273 лирске народне песме (коледарске, песме на ранилу, лазаричке, песме које се певају на биљни петак, ускршње — велигденске, ђурђевске, краљичке, спасовске, крстоношке, да престане киша, сватовске, песме које се певају на сахрани младића, тужбалице, песме о раду и уз рад, митолошке песме, бајалице, љубавне песме, припевке (припојке), породичне песме, песме са историјским сећањем, песме ослободилачког рата и социјалистичке револуције), Библиографију радова о народним песмама (извод) и Речник мање познатих речи.
           Момчило Златановић објавио је у издању Народног музеја у Врању (Врање, 1987. године) књигу, „Епске народне песме југоисточне Србије”. Књига садржи уводне напомене, 37 епских песама, Изворе песама и Речник мање познатих речи.
           2. Наша књига представља покушај да се из великог броја записаних и објављених епских, епсколирских и лирских песама (рачунамо преко 20.000 песама) сачини, по утврћеној намери, избор песама записаних током последњих сто седамдесет година на подручју источне и јужне Србије (са Косовом и Метохијом). Кад кажемо да смо имали одређену намеру, онда мислимо на опредељење да у овај избор унесемо песме оа историјским сећањем. Али, и уже од тога. Ми смо у књигу уносили само оне песме које, по нашем осећању, представљају чвршћу целину са другим песмама овог избора. На тај начнн, ова књига омогућава, после скоро два века записивања, први потпун и заокружен увид у ову врсту народних песама источне и јужне Србије. Ово смо могли остварити, разуме се, избором песама и њиховим распоредом у књизи. Држећи се реченог, и наши текстови су усмерени ка том циљу. Наиме, њиме смо желели да понешто кажемо о друштвено-историјским и етнографским условима у којима су песме стваране и певане. Том циљу, па свој начин, служи и Речник мање познатих речи.
            3. Ми смо народне песме пренели тачно онако како су их објавили записивачи. Дакле, наслови песама и правописна норма — погичу од записивача. Та неуједначеност се није могла избећи јер смо сматрали да је уједначавање не само тешко изводљиво већ би се, што је важније, изгубила аутентичност записивања и тиме ускратиле многе свакако значајне информације о песми, записивачу, месту и тренутку записивања.
            Ако записивачи нису песмама давали наслове, то смо ми учинили јер је и песма без наслова, као и остале у књизи, морала имати наслов. Најчешће, наслов је постојао први стих или, ређе, наслов смо давали према некој кључној фигури или појму, али увек смо, при том, тежили да наслов тачно изрази садржину песме. Код давања наслова, уколико се не ради о првом стиху као наслову, ми смо га давали у складу са правописном нормом казивача (или записивача) односно у складу са језиком саме песме. У напоменама смо рекли којим песмама смо ми дали наслове.
            У неким случајевима, код појединих речи у песмама, било је евидентно да се ради о штампарским грешкама. Ми смо унели исправке, али смо и о томе рекли у напоменама.
            4. Из наслова књиге („Народне песме из источне и јужне Србије”) види се да су песме које овде објављујемо записане на подручју Мећуопштинске регионалне заједнице Зајечар, МРЗ Ниш, МРЗ Леековац и на подручју САП Косово. Овде се ради само о приближно одрећеним границама јер песма не познаје границе, поготову добра песма.
            5. Желим да и овом приликом изразим захвалност на подршци и помоћи у раду на овој књизи академику Војиславу Ђурићу. Академик В. Ђурић је и на прву верзију рукописа написао рецензију. Исто тако, у неколико наврата водили смо разговоре о овим питањима. Рецензија и разговори допринели су да књига има облик који се налази пред читаоцима.
            Захвалност дугујем и др Илији Николићу, научном саветнику САНУ који је рецензијом и многим разговорима допринео да се неке евентуалне слабости књиге избегну. Др И. Николић ми је, осим тога, пружио драгоцену помоћ у изналажењу ретких збирки народних песама.
             Редакцији Библиотеке Етноантрополошки проблеми Одељења за етнологију Филозофског факултета у Београду, посебно професору др Петру Влаховићу, дугујем захвалност на укључивању ових истраживања у пројекат овог Одељења: Етноантрополошке карактеристике становииштва Србије, чиме је мојим истраживањима омогућена финансијска подршка Републичке заједнице науке Србије.
                                                          Д. Симоновић

Референце

1. П. Матковић: Путовања по балканском полуострву XVI вијека, Рад, књ. 84, стр. 86.
2. Исто, Рад, књ. 100, стр. 122. Са овим „дивље и сирово” певање и сведочењем о ношњи достојној „отмених и племенитих жена”, путолисац као да жели да истакне трагику робовања.
3. Исто, књ. 116, стр. 88.
4. Историја Ниша, књига I, Градина, Ниш, 1983, сгр. 177.
5. Вук Стефановић Караџић: Српске народне ијесме, књига I, бр. 465.
6. Српске народне умотворине са Косова из рукописа Дене Дебељаковића, књига прва, лирске и епске народне песме, издање АНУК, Приштина, 1984. године.
7. Књигу је за штампу припремио Стеван Мокрањац, издањс СКА, Српски Етнографски зборник, Београд, књига III, 1902.
8. Живојин Станковић, Народне песме у Крајинн, САН, Музиколошки институт, књига 2, Београд, 1951. год.
9. Види детаљније: др Радослав Раденковић: Вуковим трагом — Народно стваралангтво југоисточне Србије, Народне новине, Ниш, бројеви од 14—15. II 1987. до 5. III 1987. год.
10. Вук Карацић: Српске народне пјесме, III књига, Просвета, Београд, 1958, друго издање, стр. 614.
11. Владан Недић: Антологија народних лирских песама, Београд, 1969, стр. 225.
12. Др Видо Латковић: Народна књижевност, Београд, 1975, стр. 28.
13. Предговор В. Недића у књизи М. Златановића: Игличе венче..., Врање, 1967, стр. III.
14. Др Момчило Златановић: Народно песништво јужне Србије, Врање, 1982, стр. 164.
15. Војислав Ђурић: Антологија народних јуначких песама, Београд, 1969, пето допуњено издање, стр. 63—66.
16. Историја српског народа, том I, Београд, 1982, стр. 88—89 и К. Јиричек: Историја Срба, књига I, Београд, 1978, стр. 342—344.
17. Констаитин Јиричек, Историја Срба, I, Београд, 1978, 353—370.
18. Историја српског народа, Београд, 1982, II, стр. 218 и даље.
19. Исто, стр. 251.
20. Исто.
21. Исто.
22. К. Јаричек, исто, стр.
23. Феликс Каниц: Србија — земља и становништво, Београд, 1985, стр. 196—199.
24. Константин Михаиловић из Островице: Јаничареве успомене или турска хроника, Београд, 1986, стр. 106—107.
25. Веселин Чајкановић: Мит и религија у Срба, Београд, 1973, 402—462. „По једној од најбољих коледарских песама, приспео је с војне 'бели Виде’. Није тешко разабрати да се иза ратника који је војевао против црне војске крије старо божанство светлости”. (В. Недић: Антологија народних лирских песама, Бсоград, 1969, стр. 13).
26. Историја Ниша, I, 1983, стр. 107—256.
27. Др Д. Симоновић: Заплање, Градина Ниш — Народна књига Београд, 1982, стр. 93. Историја Ниша, I, 1983, стр. 177.
28. Исто.
29. Исто.
30. Исто.
31. Исто.
32. Исто.
33. Овај потпис патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте први пут је објављен у нашој кљизи „Заплање”, Градина, Ниш, 1982, 100.
34. Владимир М. Николић: Народни покрети противу Турака у срезу нишком — Милојсва и Срндакова буна, сепарат из „Прегледа”, Црквене епархије нишке, Ниш, 1932, стр. 11. и 13.
35. Историја српског народа, том V—1, стр. 42—246. Види и Историја Ниша, том I, стр. 277—289, Ниш, 1983. Види такође Севделин Андрејевић: „Нишка буна 1841. године”, Нишки зборник, бр. 3/1977. стр. 33—70 и „Окончање нишке буне 1841. године”, Нишки зборник, бр. 4/1977, стр. 50—74.
36. Исто, стр. 242—243.
37. Исто
38. Др Д. Симоновић: Заплање, оп. цит. стр. 104—121.
39. Лесковачки зборник, Х/1979. и ХХ1У/1984, 12—20.
40. Исто.
41. Драгољуб Трајковић објавио је значајну грађу о овом устанку у Лесковачком зборнику, бројеви: VIII/1969, стр. 175—186, Х/1979, стр. 223—248 и XXIV/!984, стр. 12—20.
42. Ова књига чува се у Музеју црквених старина у Нишу.
43. М. Ђ. Милићевић: Краљевина Србија, Београд, 1884, стр. 51.
44. Др Владимир Стојанчевић: Јужнословенски народи у Османском царству од Једренског мира 1829. до Париског конгреса 1856. године, изд. ПТТ, Београд, 1971. године стр. 172—173.
45. Владимир Николић: „Народни покрети против Турака у срезу нишком — Милојева и Срндакова буна”, Ниш, 1932. год. стр. 18.
46. Исто, стр. 21.
47. Борислав А. Андрејевић: Спомепици Ниша и околине, Ниш, 1985, стр. 179—180.
48. Свет М. Марић: Стојан Чавдар — војвода заплањски, Браство, бр. 6, Београд, 1894. год. стр. 294—306.
49. Исто, стр. 294.
50. Исто, стр. 304—305.
51. Исто, стр. 304.
52. Исто, стр. 296—297.
53. Владимир Николић: Милојева и Срндакова буна, Ниш, 1932. стр. 20—21.
54. Свет. М. Марић, исто, стр. 297—299.
55. Др Владимир Стојанчевић, исто, стр. 174.
56. Свет. М. Марић, исто, стр. 299.
57. Др В. Стојанчевић, исто, стр. 174—175.
58. Исто, стр. 252—253.
59. Свет. М. Марић, исто, стр. 303—304.
60. Исто, стр. 298—299.
61. Исто, стр. 304.
62. Тодор Станковић: „Учешће Нишлија у ослободилачком рату 1876— 1877.” „Споменица шездесетогодишњице и освећења споменика ослобођења Ниша, Ниш, 1937, стр. 17.
63. Исто, стр. 133.
64. Један званичан српски документ (Извештај окружног начелника у Адексинцу, потполковника и каваљера Петра Радојковића упућен Министарству унутрашњих послова Србије) од 11. августа 1843. године говори да Стојан Чавдар и Здравко арамбаша са 180 ајдука „непрестано народ на оружје дижу”. (Лесковачки зборник, XXIV, 663—664).
    
65. Поред „Буре Тамничара”, постоји и песма „Јелка Тамничарка”, коју доносимо и која је некада певана уз игру без музике и била врло популарна.
66. Д. Недељковић: Народно певање лимитрофне темишварске српске етничке групе, Зборник радова САНУ, Нова серија I, Етнографски институт 5, Београд, 1971, стр. 106. Цитирано према др Петру Влаховићу: Једна етноантрополошка појава из српског усменог народног стваралаштва, Развитак 1/1974, стр. 82.
67. )Др Петар Влаховић: Једна етноантрополошка појава из српског усменог народног стваралаштва, Развитак, Зајечар 1 /1974, стр. 82.
68. М. Ђ. Милићевић: Краљевина Србија, Београд, 1884, 317—318.
69. Маринко Станојевић: Зборник прилога за познавање Тимочке Крајнне, књига II, Београд, 1930, стр. 69.
70. Велибор Глигорић: Портрети, Београд, 1965, стр. 9.
71. Драгослав Манић Форски: Антологија лужничких народних песама, Бабушница, 1980. Мада је ова вредна књига овако насловљена, ипак се ради о збирци.

Извор

• Драгољуб Симоновић: Народне песме из Источне и Јужне Србије, Београд, 1988., стр. 1-26.