Мујо кује коња по мјесецу,
Мујо кује, а мајка га куне:
— Сине Мујо, жив не био мајци,
не кују се коњи по мјесецу,
већ по дану и по жарком сунцу. 5
— Не куни ме, моја мила мајко,
јер кад мени на ум пане драга,
ја не гледам сунца, нит’ мјесеца,
ни мој доро мрака нит’ облака,
већ под пенџер путујемо драгој!10
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 71.
