Мудра освета

Извор: Викизворник


5

Мудра освета

Подранио бећар Усеине,
Подранио у лову планину,
Нит' с' умио, ни Богу молио.
Није Усо лова уловио,
Већ угледа Сараџића злато;
Од јада га забољела глава,
А од муке уфати грозница;
Па он оде двору бијеломе,
Далеко га сека угледала,
Суближе га мало сусретала:
„Усеине брате од матере!
„Јеси ли ми лова уловио?“
„Прођи ми се, мила секо моја!
„Ја угледах Сараџића злато,
„Од јада ме забољела глава,
„Уфати ме огњена грозница.“
„Муч', не лудуј брате Усеине!
„Ето тебе Бог и срећа дала,
„Ти не имаш браде ни бркова;
„Све ће Ајке у албашчу доћи,
„И мене су селам учиниле,
„Да ја дођем у зелену башчу,
„Ја ћу тебе спремит' мјесто мене,
„Даћу тебе моје одијело,
„Па кад дођеш међу ђевојкама,
„Чини Усо, што је тебе драго.“
Једва чека да му ноћца дође,
Једва чека, и дочекао је.
Јошт не бјеше ноћи половину,
Усо буди Ајкуну ђевојку:
„Устај Ајко, моја мила секо,
„Да м' опремиш у зелену башчу.“
Тад' се прену Ајкуна ђевојка,
Ужеже му четири свијеће,
Па ушета у шикли одају,
Па отвори пошете сепете,
Па извади своје одијело.
Од перчина потстриза солуфе,
Нањ удара бакам и бјелило,
Навлачи му сурму на обрве,
Кара боју на русе солуфе,
Облачи му своје одијело:
Понајприје танану кошуљу,
Врх кошуље три кавада жута,
Једна глава, три су истифана,
Једне уши, а троје менђуше,
Једно грло, а три су ђердана,
А на ноге пули тафтијане.
Да какав је бећар Усеине!
Рекао би, и заклео би се,
Да је Ајка лијепа ђевојка.
Уто свану и ограну сунце,
Лијепо га сјетовала Ајка:
„О мој брате бећар Усеине!
„Када дођеш у зелену башчу,
„И кад будеш колу у ђевојке,
„Старо љуби у бијеле руке,
„Удовице у бијело лице,
„А ћевојке под грло бијело.
„Понајпотле остави Златију,
„Истури је под жуту наранчу,
„Од ње чини, што је тебе драго.“
Ада видиш бећар Усеина!
Он отиде у зелену башчу,
Трепти, лети бећар Усеине,
Као да је Ајкуна ђевојка.
Када дође колу међ' ђевојке,
Све је Усо редом изљубио,
Како га је сестра сјетовала,
А најпотле Златију ђевојку,
Под грлом је закинуо зубом,
Истури је под жутом наранчом,
Што је хтио, то је учинио,
Па отиде двору бијеломе,
А свак знади, који не погоди,
Да ђевојка обљуби ђевојку.

[Упор. I4 бр. 736]

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 12-14.

Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига пета, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1896, стр. 367-369.