Моја стаза
Гле, ја опет стојим на тој стази драгој
Са које сам некад, раздраган и чио,
Поздрављао небо у вечери благој,
Што је на ме сјала кô њен призрак мио.
И ја снова чујем оне слатке звуке
Што их жарка срећа у самоћи буди;
Ах, ја опет видим оне бијеле руке
Како мене грле на пребујне груди!
Ја осјећам пламен како слатко гори
Када њени пољуб моје усне крене...
Она моје име шапуће и збори,
А ја жудно гледам у очице њене...
Ој, варљиви снови!... Моја стазо пуста,
Ја по теби више нећу цвијеће брати,
Нит' ћу икад више љубит уста слатка,
Нит' ћу своје благо својим благом звати.