Моја пјесма

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Не, бор здрави није пао -
Ја и сада крепко стојим!
Бог ми је јако срце дао,
Да у часу страшних дана,
Усред борбе и мејдана,
Не поникнем челом својим.

Не плаше ме громи они,
Ни вихори што ми лете;
Моја харфа и сад звони,
Свака струна снаге пуна,
Све звук ближе небу стиже
Штићен вољом судбе свете.

Па нек хује пусте ноћи
Пустим вјетром дивље силе!
С богом својим у самоћи,
При свјетлости звјезда нови',
Прослављаћу живот ови
Тихим гласом харфе миле.

Не, бор здрави није пао -
Ја и сада крепко стојим!
Бог ми је јако срце дао,
И кад олуј коби црне
С облацима на ме срне,
Он ме грије сунцем својим.

Ја сам поток што из горе
Кроз вихоре свој шум шаље;
И што више громи оре,
Што се више дажде слива,
Он све виши, јачи бива
и свом циљу лети даље.