Моја комшиница

Моја комшиница  (1901)  Писац: Алекса Шантић

Има неко доба, све ме чежња мори,
Све ми нешто срце уздише и гори,
Па ти немам, брате, ни мира ни станка,
Него дуге ноћи ја бдијем без санка
И стишивам срце и с њиме се мучим,
Па до зоре тако памети га учим.
Али лудо срце не чује шта зборим,
Него ме све пати ударима горим
И дршће и стрепи, као лист са прута,
И зове ме тамо одмах преко пута —
Под широким дудом, од стољетних дана,
Гдје кућица стоји кречом окречана,
Па кô да су вјетри снијег нанијели,
Спрам јаркога сунца она се бијели,
А ноћу, кад св’јетла мјесечина гране,
Под дудовом сјенком она блескат’ стане.

Ту је, ту је оно што ми срце мами,
С њега ноћу бдијем до у освит сами, —
Ту је оно благо што ми дух зачара,
Ту је стручак смиља, ту је злато Мара!…
Кунем вам се, људи, свијем на свијету,
Што је бистре росе на горском цвијету,
Да ни једна капца није тако блага
Као што је онаи блага и драга!
Кунем вам се, нико, откад јарко сунце грије,
Запамтио нико ’наке очи двије,
Лијепе и мудре, дубоке и црне,
Пуне живе ватре куд ми душа срне!
И кунем се, што је ђула и бехара,
Све би својим лицем застидила Мара, —
Па још коса пуста, она коса врана,
Би мехлемом била и најљућих рана!…

Од јутра до мрака с прозора је гледим,
Па уздишем тако, чезнем и блиједим,
А мајчино благо послује и ради,
Ту у ниску софу драги шебој сади,
До шебоја црвен и каранфил се нија,
Уз каранфил густи феслиђен се свија,
Па кад вјетар с дуда лагано запири,
Од Марина цв’јећа сва махала мири…
А кад с цв’јећем није, по шареном платну
На ђерђефу лаком везе грану златну
И уз дивни везак тиху пјесму слаже,
Ону слатку пјесму што је срце каже:
„О, сунашце јарко, свом смирају пођи!
О, мој драги, ти ми под пенџере дођи!…” —
Па пут неба често мили поглед пусти,
Ко да једва чека да се нојца спусти…
Па још, болан друже, кад неђеља сване,
На авлиска врата када Мара стане!
Бих, тако ми бога, аџамија посто,
У механи пио и без гроша осто!
Јер, да само видиш, у лијепе Маре
Какве ли су пусте димије од харе,
Каква ли је на њој таласија ткâна,
Што јој њедра крије са два ђула рâна, —
Какав ли је они мрки фесић пусти,
Са бисерли граном, виш’ повија густи’!
Па да чујеш звекет оних златних гривнâ,
Кад наранчу жуту хитне цура дивна.
И да видиш осм’јех на луцу јој жарком,
Би и тебе, болан, раставила с мајком!
Па још оне очи, што сву милост нуде! —
Благо оном чија вјереница буде!…

Извор

Бранково коло, 29. март 1901. Година VII, број 13. Стр. 385.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 102 године.