Моја комшиница
Има неко доба све ме чежња мори,
Све ми нешто срце уздише и гори;
Па ти немам, брате, ни мира ни станка,
Него дуге ноћи ја бдијем без санка
И стишавам срце и њиме се мучим,
Па до зоре тако памети га учим;
Али лудо срце не чује шта зборим,
Него ме све пати ударима горим,
И дршће и стрепи, као лист са прута,
И зове ме тамо одмах преко пута,
Под широким дудом од стољетних дана
Гдје кућица стоји кречом окречана,
Па кô да су вјетри снијег нанијели -
Спрам јаркога сунца она се бијели,
А ноћу, кад јасна мјесечина гране,
Под широким дудом сва трептати стане...
Ту је, ту је оно што ми срце мами,
С чега ноћу бдијем до у освит сами, -
Ту је оно благо, љепота Мостара,
Кунем вам се, људи, свијем на свијету,
Што је бистре росе на горском цвијету,
Нико не би могô наћи капцу једну
Тако милу, сјајну, и чисту и чедну!
Кунем вам се, откад јарко сунце грије,
Запамтио нико 'наке очи није;
Лијепе и мудре, свијетле и црне,
Пуне живе ватре гдје ми душа срне!
И кунем се, што је ђула и бехара,
Све би својим лицем застидила Мара, -
Па још коса мека, она коса врана
Би мехлемом била и најљућих рана!...
Од јутра до мрака с прозора је гледим,
Па уздишем тако, чезнем и блиједим,
А мајчино благо послује и ради,
У широку софу жути шебој сади,
До шебоја ђурђиц и каранфил мио,
Уз црвени каранфил феслиђен се свио,
Па кад вјетар духне кроз мурвине гране,
Мариним цвијећем миришу све стране.
Сад је видим, ено по танану платну
На ђерђефу лаком везе грану златну
И уз ситни везак, на доксату, слаже
Ону милу пјесму што је срце каже:
"О, сунашце јарко, свом смирају пођи!
О мој драги, ти ми под пенџере дођи!"
Па пут неба често мили поглед пусти,
Ко да једва чека да се вече спусти...
Па још, болан друже, кад недјеља сване,
На авлијска врата када Мара стане,
Бих, тако ми бога, аџамија посто,
У механи пио и без гроша осто!
Јер, да само видиш, у лијепе Маре,
Какве ли су, пусте, димије од харе!
Каква ли је на њој таласија ткâна,
Што јој њедра крије са два ђула рâна!
Какав ли је онај над повијом враном
Црвен фесић пусти са бисерли-граном!
Па да чујеш јоште звекет златних гривнâ
Кад наранчу жуту баци цура дивна,
И да видиш осмјех и слатка јој уста,
Би и тебе с мајком раставила пуста!
Па још оне очи што сву милост нуде! -
Благо оном чија вјереница буде!