Моја и њена срећа

Моја и њена срећа Писац: Јован Грчић Миленко

У красном врту моје лепојке
Трепери цвећа чаробан спле̑т:
До руже зумбул, до лале божур,
Међ’ њима она — најлепши цвет!

Час ружу љуби, час босиљ грли,
Сад овај — онај залева ред;
Сад опет пчелу пажљиво гледи,
Где шебој љуби и срче мед...

А славуј мали са јоргована
Извија бајно песмица poj.
Све цвеће слуша; а она шапћe:
»Како смо срећни, о Боже мој!«

Срећна си, срећна, сунашце моје!
Ту красну срећу даје ти Бог;
Мени ће дати кад ускрс видим,
Негдашњу срећу народа свог!


У Пожуну, из »Слободе.

Извор

Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 141-142

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 148 година.