Морска вила (Шветска балада)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Морска вила
Писац: Мита Поповић


MitaPopović.jpg




     Морска вила
      Шветска балада
            
Плавог мора бела вила
Драго момче опчинила,
Што из чуна рујне боје
Златне рибе ловило је.

Баш онда га опчинила
Месечина кад је била,
А по мору звезде мале
Љубазно су трепетале.

Младо момче жеља гони,
Од љубави пламом гори,
Па на море навезло се
Где вилински беху двори.

Весло бије, чунак лети,
Златне рибе вијају се,
А с' лабудом морепловца
Жубор-вали сиграју се.

Кад до беле стене дође,
А на њојзи вила седи,
Око виле нимфе дивне
Међ валови скачу седи'.

Дивна ли је она вила!
Вито тело, дуге власи,
А свиону белу ризу
И алем и бисер краси.

Лаким скоком, опчинљиво
Скачу виле доле, горе,
А од дивне песме њине
Широко се топи море.

У дивотном сјајном руву
Била је међ нимфе стала,
Као златна месечина
Кроз нојцу јој круна сјала.

Кад вила у море скочи,
А то море до дна врије,
Море врије, вила плива
Па оваку песму вије:

„Лепо момче, ја те љубим!
Хајд' амо у дворе моје:
Белогриви лаки хати,
Бисер, злато — све је твоје.

Са тебе сам све са неба
Ја скинула звезде доле:
Хај, ти незнаш, како силно
Морска вила тебе воле.

Ходи амо, ја ћу, момче,
Верна теби љуба бити,
А богатом, вечном мору
Владарем те поставити.

Даћу теби светлу сабљу,
Од звезданих зрака хата
И лабуда за јахање
Кристал-дворе пуне злата.

Ја те љубим! Глени само
Златне звезде како сјају
У мом двору на дну мора
Таки сјаји не престају!"

Вила рече, узе момче
Па се с' њим у море спусти,
Те сад снове тамо снује
На вилиних шећер-усти.

Ал о дивном прамалећу
Кад је лепши одсјај звезди,
По мору ће сваке ноћи
На свом хату да пројезди.

Па куд иде, стане, глене,
Ил од срца пусти гласа:
Свуда глазба, складна глазба
Прати њега од таласа.

Ал игалу када дође,
Те кроз златну месечину,
Изновице види славу
И дивоту природину:

Из груди му уздај лети,
А рука му сузе брише,
Е из мора већ не може
Природи на груди више.

И вали се запенуше,
И цвећем се оспе море,
А камење огњен-ока
Недра би му да прогоре.

Ал кад кратка нојца прође,
Тад и краља срећа мине,
Па и опет назад мора
У валове и дубине.



Извор[уреди]

Песме Мите Поповића 1874-1884, Издање књижаре Ђермекова и Матића, у Земуну 1884, стр.37-41


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 131 година.