Бога моле Сарајке ђевојке,
да им бог да од Дрине ведрине
а облака од Херцеговине,
да им паша у Сарај'во дође,
да на Меху арзохале даду, 5
јер он љуби на силу ђевојке.
Триста их је досад обљубио,
а најпосл'је јединицу секу,
милу секу кајмекам-Алаге.
Код бога им кабул дова била. 10
Бог им даде од Дрине ведрине,
а облака од Херцеговине.
И дође им паша у Сарај’во.
Све су аге пашу дочекале —
ко на ногам', ко на добрим коњ'ма, 15
Морић Мехо у златној кочији,
са својије' четерес’ момака.
Кад је паша сио у сараје,
све му аге стале подвиш руке,
док ето ти Морић-Мехемеда. 20
У чизмама и у калчинама,
гази паши црвену кадифу.
Трипут паши темена учини
док је њему руци приступио.
Пољуби га у скут и у руку, 25
измаче се, стаде подвиш руке.
Гледао га паша Сеидија,
па он пита аге Сарајлије:
„Је ли ово Морић Мехемеде,
што но љуби на силу ђевојке?” 30
Сви викнуше грлом бијелијем:
„То је, пашо, другог не имаде!”
Проговара паша Сеидија,
па дозивље делибашу Ибру:
„Ибрахиме, моја вјерна слуга, 35
ти одведи Морић-Мехемеда,
води њега доље у подруме,
па ти зовни тридес делибаша,
удрите му триста дегенека.
Узмите му триста фунфурчија, 40
баците га на дно у тавницу,
нека тавни дванес’ годин' дана!”
Насмија се кајмекам Алага,
па говори Морић-Мехемеду:
„Шта ћеш сада Морић-Мехемеде? 45
Хоће л' бољет триста дегенека,
је ли жао триста фундуклија?
Из тавнице никад изић нећеш!”
Проговара Морић Мехемеде:
„Луда главо, кајмекам Алага! 50
Ја не жалим триста дегенека,
ни три стотин' дукат' фундуклија.
У Сарај'ву триста ђевојака,
свака ми је по жут дукат дала,
твоја сека триста и четири. 55
И опет ће у пашину здрављу!”
Кад то зачу паша Сеидија,
насмија се па на ноге скаче.
Јами Меху за бијелу руку,
па га себи сједе уз кољено, 60
па га плеште по плећим' јуначким:
„Хај аферим, господско кољено,
кад се ниси ага препануо,
ради Мехо што је теби драго!"
Референце
Извор
Бутуровић Ђенана: Морићи, од стварности до усмене предаје, Свјетлост, Сарајево, 1983., стр. 249-251.
