Моравка девојка
Поранила Моравка девојка,
поранила рано у недељу,
на уранак баш на Ђурђевданак,
па се млада крај Мораве шета,
сама, боса, по росној ливади! 5
Сама собом цура проговара:
„'Вај Мораво, што си дочекала,
да у теби нигде никог нема,
да у гори са мном проговори!
Пуста поља леже неорана, 10
пусти стада блоје без чобана,
пусти коњи вриште без јунака,
младе цуре вену без момака!
'Вај зелена по ливади траво,
ко ће тебе траво покосити? 15
Ко ће мене младу запросити?
По пољима и по ливадама
и у селу где бејаху прела,
где бејаху славе и весеља,
ту се сада тужна вију гробља, 20
а код гробља по гомила робља,
туже, плачу и у камен куну,
до три цара, српска зулумћара:
цар Виљема и Фрању Јосифа
и са њима Кобург Фердинанда! 25
Нека куну и ја ћу их клети:
Швапски цари крваве авети,
ваши двори останули пусти!
у крв вам се круне утопиле,
љубе вам се брзо преудале! 30
Ваша царства брзо пропанула!
Што Србију земљу поробисте,
што мукама страшним умористе
жене, старце и ђецу нејаку
и херојску многу српску војску! 35
Што у сиње море потописте,
нашу војску, нашу узданицу
и у војсци мог брата Маринка!
Авај мене дични соколови!
Српска војско, узданице дивна! 40
Српски борци мученици славни!
Куку мене, мој брато Маринко,
мој соколе у херојској војсци,
сунце моје, рано ли ми зађе!"
Тако млада тужи и нариче, 45
од муке је срце забољело,
а од срца у главу додало!
Она паде на зелену траву,
како паде, пак се обезнани!
Док јој јунак ко на јави дође, 50
свети ратник, а правде заштитник!
Па говори Моравци ђевојци:
„Немој кукат, моја сестро драга,
нит’ кобити браћу соколове!
Лажу Швабе, Немци и Бугари, 55
да је српска војска пропанула,
у несито море валовито!
Већ послушај моја сестро драга,
да ти право по истини кажем:
кад Србију Срби оставише, 60
учитељи школе затворише,
затворише, ђаке поведоше,
а попови цркво затворише,
затворише, кључе понесоше,
па одатле гором отидоше, 65
иза гора пут сињега мора;
ја сам њима вођа постануо,
да их водим и да их предводим;
чуво сам их од зиме и глади,
од крвника и дивље зверади, 70
све до сињег мора дубокога!
Па уђосмо у галије тешке
и одосмо морем пространијем.
А када смо на сред мора блии,
ту нас јесте срећа нанијела, 75
на зелену гору од маслина,
ђе бијаше много манастира;
туна бјеше као у пролеће:
воће зраше, цвијеће цветаше,
а та гора Крф се, зовијашв! 80
И нас туна дивно дочекаше,
племенити Руси и Французи
и са њима богати Енглези;
у ново нас рухо обукоше,
под шаторе нове уведоше. 85
Па пошто се добро одморисмо,
од тешкога пута далекога,
вратише нас опет у галије.
Опет, секо, пођоше галије,
низ пучину мора дубокога, 90
лађу нам је срећа послужила,
извезе нас здраво и весело,
на обалу код града Солуна,
близу Овете горе православне,
баш на поље Болнога Дојчина! 95
Сад да ти је сестро погледати:
све је бијел шатор до шатора,
а све барјак један до другога:
ту су Дринци, ту су Шумадинци,
па Ваљевци и храбри Моравци, 100
Тимочани и млади Вардарци!
Међу њима витез од Србије,
стари Путник херој наших дана!
Па почуј ме Моравко девојко:
када чујеш да се Балкан стресе, 105
кад полете са планине виле;
кад се горди развију барјаци,
кад топ рикне, Морава одјекне,
добро знади то је српска војска!
Онда ћемо мирно запјевати: 110
Ој Мораво, моје село равно!"
