Мозаик

Мозаик Писац: Јован Грчић Миленко

Дар пријатељу моме, а песнику нашем
Лази Костићу.

Камен и камен;
Немају правог места, ни реда,
Ал’ брижном руком
И слатком муком
Ја ћу их тако сложит’,
Положит’,
Да буду вредни твога погледа!
* * *
Углађен камен тек видиш сада;
Ал’ чекај тада:
Мртав ће камен
Букнут’ у пламен!
А слика она
Која се сада твом оку скрила
Биће ти мила...

I
СУЗА.
Уважи, душо драга,
Љубавну сузу моју,
Нек падне као роса
На цветну душу твоју.
Не презри сузу ову,
Јер тебе суза жали.
Ах! грешан свак је, ’ра̑но,
Са сузом кој’ се шали!

II
МОЈЕ СУНЦЕ.
Од кад те познах, дико,
Ја лепи’ познах дана!
Мило ми душа стрепи,
Сећањем уздрхтана.
И данас ти си сунце
Што светли моје дане!
Умрећу, ако зађе,
Па другом коме гране.

III
ДЕВОЈКО, ДЕВОЈКО!
Чедну ти песму пошљем,
К’о што ти срце жели;
Ти песму радо читаш,
Али те не весели.
Ти љубав своју кријеш,
A љубав моју штујеш,
Па тајно сузе лијеш
Кад песму моју чујеш.

IV
НАША ЉУБАВ.
Безбројно цвеће цвета
У врту око мене.
Ја белу ружу берем,
А бела ружа вене.
Ој ружо, цветна душо,
Нас цвеће плачно гледи:
Са тебе лист где спада,
Мој образ како бледи.

V
ЊЕН ПОЗДРАВ.
Пролеће љупко стиже,
Поља се свуд зелене,
Груд ми се бурно диже,
Гле, рај је око мене!
У луг ме птице зову.
Ја слушам гласе њине,
Па к’о да поздрав чујем
Свог злата из даљине.

VI
ПИТАЊЕ.
Је л’ збиља поздрав, душо?
Је л’ верна мис’о твоја
Што љупком птицом поста,
Па мени сласт пропоjа?
Ој, птице моје миле!
Певајте, нек се ори!
Јер гласом вашим слатким
Девојка моја збори.

VI
ДОБРОМ ДРУГУ.
Добро је срце твоје:
Увек се добру надаш!
Ни тад не велиш: »зло је!«
Са добра кад пострадаш.
Ти велиш: ко пострада,
Нек мушки јаде свлада
И брже с’ лати рада,
Па опет добру нада!

VII
ОН И ЊЕГОВА ДРАГА.
»С бројни ћу доћи свати
По тебе, слатка ’ра̑но!
Верном те љубом звати
Богом је мени дано!«
Ко л’ ће му на пут стати?
Не прође месец дана,
А бројни кличу свати:
»Одби се вита грана«.

IX
ЛАСТЕ.
Кад прво јато ласта
У предел наш се креће,
Из груди мојих песма
На сусрет њима леће.
А јесен када дође,
И цвеће кад прецвати,
Тад песма моја ласте
Чак преко мора прати.

Х
ПОСЛЕ КИШЕ.
Бујна је киша пала,
Још малко тек што сипи.
Свежине груд ми пуна,
Од миља да прекипи.
По зраку шева леће,
А дуга небо шара.
Ја росно берем цвеће,
А груд ми песму ствара.

XI
ЗАБАВА НА СЕЛУ.
Ја мерим оком радо
Широко, цветно поље;
Спазим ли бело стадо,
Е, тад’ сам добре воље.
Дувана једну лулу
Понесем за пастира;
Он добар, — узме врулу,
Па свира, Боже, свира...

XII
ЈУТАРЊИ ПОЗДРАВ.
Ја слушам тихе звуке:
Јутарњи бију сати.
Још малко, па ће сунце
Селанце да позлати.
Шта шушну преко пута?
Ко оно дом отвара?
»Доброј’тро, браца-Јоцо!«
»Да Бог да, те̑то ста̑ра!«

XIII
СВЕЧАН ТРЕНУТАК.
Славуја̑ чедно јато
Са вите пева гране, —
Прекрасно, умиљато,
Ори се на све стране.
Планински поток стао;
Брз лахор тише пирну;
Даље им поћи жао,
Тако их песма дирну!

XIV
БЕСЦOCЛЕН ПАСТИР.
Ноћно је небо сјало
У јасно-плавој боји.
Пастиру на ум пало
Да сјајне звезде броји.
»Где памет оста твоја?!«
Љут месец доле виче;
»Ни ја им не знам броја,
Тек знам да небо диче!«

XV
ПЛАНИНСКА СЛИКА.
Ја нађох извор бајан
У кршној, дивљој гори.
Ту поток ведро-сјајан
Планински страх жубори.
У грању птице ћуте.
Све биљке к’о у тузи.
По хладној горској стени,
Гле, црна змија пузи...

XVI
ЖИВОТ.
Кад синоћ кроз врт прођох,
Ја спазих кринак бео;
Кад јутрос у врт дођох,
А бели кринак свео!
Ах! шта је живот друго
До кратак један санак?
Тек из сна да се тргнеш,
А суђен дош’о данак!

XVII
БРАТСТВО И БОГАТСТВО.
С братом се братац гњура
И бисер из мора ваде;
Што више бисера згрну,
То већма браћа се сваде.
Бедном је срцу њином
До лажног бисера стало;
А прави бисер, братство,
У море њима је пало.

XVIII
НИЈЕ ДРУКЧЕ.
Што мудром воља прође
Да луду слуша шалу,
А жедном воља дође
Да тражи дно бокалу,
Ко томе да се чуди?
Прастаре то су ствари!
Тај самом себи уди
Ко њима вољу квари.

XIX
ПРОСТО ПРАВИЛО.
Ко одвећ много пита,
Тај лажно одговара;
По свету ко се скита,
Тај уме да се претвара;
Ко самог себе воле,
А туђег једе хлеба,
Обори тога доле,
Јер није к’о што треба!

XX
ПРОКЛЕТСТВО.
Непоштен кол’ко носи
У души грешних жеља,
Толико поштен треба
Да има пријатеља.
Но данас хула више
Оствари грешних жеља,
Нег’ поштен што би стек’о
У свету пријатеља!

XXI
НАЈСКУПЉА РЕЧ.
Имаде реч’ца једна
Бесцене вредности пуна;
Шта је све земно благо?
Шта свију царева круна?
Куца л’ ти захвално срце,
Ту реч’цу одма ћеш знати;
Немарно срце — ax! — не зна
Да реч’ца та значи — мати.

XXII
НЕКАД и САД.
Кад пређе беjах дома,
Ведро ми беше чело;
»Благо му мајци старој!«
Шапташе цело село...
Но мрачно сад ми чело,
Јер болан стижем дома.
Сада ће шаптат’ село:
»Сирома? — о — сирома’!«

XXIII
КОД МАТЕРЕ.
У туђој земљи срце
Жељно ми беше свега;
А уз то још сам позн’о
Шта значи туђа нега.
Но души сад ми лакше!
Код мајке сад пребивам,
Па дању о њој мислим,
А ноћу о њој снивам.

XXIV
И ЊЕН ЈЕ СИН ЂАК.
Са куле звона бију,
И школско звонце звони.
Крај мене мати села,
Па горке сузе рони.
»Што плачеш, добра нано?«
Умилно ја јој реко’.
»Тешко ми срцу, ’ра̑но,
Умрло — ђаче неко«...

XXV
НА ДУНАВУ.
Радо те гледах, реко,
Са бујни твоји вали,
Тад још — е, да л’ се сећаш? —
Кад беjах дечко мали.
Данас те гледим опет!
Али кроз горке сузе...
Péко, дошао неко —
Твом дечку здравље узе.

XXVI
ТУЖНО СЕЋАЊЕ.
Је л’ ово стаза она
Што к чесми на брег води?
Срце ми шапћe: јесте!
А стаза: ходи, ходи!
О да л’ ћy, чесмо мила,
Крај тебе сад кад станем,
Да прво воде сркнем,
Ил’ пре да сузу канем?

XXVII
ФРУШКОЈ ГОРИ.
Лепоте сваке пуна,
И пуна сваког миља,
Још свуд си пуна, горо,
Лековног, свежег биља!
Пa бoлан к теби, горо,
Твој певац дође, ево:
Притеци, лек му реци,
Љупко је теби пев’o...

XXVIII
ПРИ РАСТАНКУ.
Што лира моја вајно
У ноћи сад забруја?
До мене стиже тајно
Гласова плачна струја.
To c’ лира моја прашта
Са сестром мојом вилом;
А вила, при растанку,
Додирну жице крилом.

XXIX
ОДЛОЖЕНА ПЕСМА.
Да л’ јоште песму ону?
Ал’ глуво већ је доба!
Из руке перо клону,
Уморна ока оба,
Дремовно свећа пуцка.
Хвата ме тајно санак.
Лаку вам ноћцу желим!
А сутра: срећан данак!

Извор

• Јован Грчић Миленко: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Народна просвета, стр 247-258
• Ракитић Слободан, Антологија поезије српског романтизма, Београд: СКЗ, 2011, стр 445-448
• Песници I, стр 83—85

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Грчић Миленко, умро 1875, пре 149 година.