Младост (Милутин Бојић)

Милутин Бојић

Младост

Ја знам само хоћу, а не знам шта хоћу,

Стотину бих ствари у један мах хтео,

Бежао бих у свет, тражио самоћу

И, кад бих могао, на небо се пео;

Свирао, певао, без реда и везе

Мелодије луде, очајне и дрске,

Како пламти небо, како плачу брезе,

Како свира ветар и вапију трске.

Као какав дивљак азијских племена,

Што бесни од бола, а несрећан није,

Шибајући тела обнажених жена

У даире лупа, јауче и пије,

Затим тражи песме дотле нечувене,

да тај бол без бола из груди му гоне,

И ја праскам, бесним, крв струји кроз мене

И стотине струна у свести ми звоне.

У коштац са судбом! Тада праскам, докле

Не клонем сав сможден као трула маса;

Тада, као човек кога Господ прокле,

Хулим Бога, да се небо усталаса.

То сазрела младост неког циља тражи:

Хтела би из душе, из срца, из груди,

Чак и бол би хтела: кад је бол раздражи,

Да се троши, крши, и бесни и луди.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.